Smisao za humor mog Starog

Šta ti je čovek i njegov mozak, to je čudo jedno…

Danas je godišnjica smrti mog Starog – navrši se evo i 26 godina od kako ga nema, ali i danas sam ponovo osetio da je tu, da je sa nama, da nas je napustio samo fizički…

Stari u mladosti

Već šest godina unazad, jednom godišnje idem na kontrolu u Institut za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici, da moj doktor proveri u kakvom je stanju moja srčka. Prošle godine sam bio na kontroli 13. januara, a sledeće jutro posle kontrole, kao i svaki put pre toga, telefonom pozvah sekretaricu mog doktora (danas tek saznadoh da se žena zove Olja) da zakažem kontrolu za narednu godinu. I zakaže ona mene za 7. februar ove godine, što ja uredno zapisah na vrhu izveštaja koji sam dobio od doktora nakon završenog pregleda. Odložim izveštaj u fasciklu u kojoj stoji moja medicinska dokumentacija, i ne gledam to sve dok se ne približi vreme za novu kontrolu.

Pre nego što odem u Kamenicu, moram da odradim test opterećenja, da uradim ultrazvuk srca i da uradim krvnu sliku. I sve sam ja to obavio krajem januara ove godine, sve računajući da kontrolu imam zakazanu za 2.februar (danima se već pripremam za kontrolu na taj datum, svi koji treba da znaju za to su obavešteni da u petak, 2.februara, idem u Kamenicu – čak mi se lepo i poklopilo da radim popodne, da ne moram koleginicu da cimam da se menjamo za smenu da bih ja mogao da odem na kontrolu…).

Stari i ja jedne zime

Ustanem jutros rano, oko pola 7, pokupim sve nalaze koje sam prikupio, i odem do Kamenice.
Uđem u zgradu gde se predaju knjižice i uputi, i vidim lepo poređane kutije sa istaknutim imenima doktora koji danas rade, ali kutije sa imenom mog doktora nema. Ništa meni ne beše posebno čudno u tome, pomislih u sebi, tek je 10 do 7, možda još nisu sve kutije izneli (u tom razmišljanju me podrži i činjenica da ne videh medicinsku sestru koju viđam svake godine, i na čijem stolu je do sada stajala kutija sa imenom mog doktora). Izvadim uput iz torbice, i krenem da tražim zdravstvenu knjižicu, ali nje nikako nema… preturam po džepovima jakne, još jednom pretresem torbicu ali knjižice nema, kao da je u zemlju propala.

Sine meni u jednom trenutku da je knjižica najverovatnije ostala u džepu prsluka koji sam juče imao na sebi, kada sam išao do Doma zdravlja da podignem nalaze krvi. Šta ću, bez knjižice ne mogu na pregled, sednem u kola i nazad do kuće – naravno, knjižica je u džepu prsluka. Moje me ženče gleda, pita šta je, ja kratko objasnim, i odoh nazad za Kamenicu. Ne, nije bilo onog “kako si mogao da odeš na pregled a da ne proveriš da li imaš zdravstvenu” – stvarno nije, a čak i ako je htela, nije imala vremena, jer sam iz kuće brže izašao nego što sam ušao (Stari je znao da mi kaže kao klincu kad me pošalje po cigarete “da si pre tu nego tamo”).

Stigoh u Kamenicu, opet u onu istu zgradu, i gle đavola, sedi medicinska setra koju poznajem, ali ispred nje i dalje nema kutije sa imenom mog doktora. Pitam najljubaznije što umem o čemu se radi, ja sam zakazan za danas, kako nema kutije sa imenom mog doktora, a one meni lepo kaže “vaš doktor ne radi petkom – nikada nije ni radio”…

Hmmmm, čuj ne radi, a kako sam ja onda zakazan za danas? Kaže meni sestrica, vas nema na spisku za danas, rekla sam vam da vaš doktor ne radi danas, ja tu ništa ne mogu… pitam ja nju šta mi je činiti, kaže ona, idite do doktorove sekretarice na odeljenje, pa vidite sa njom.

Što se mora…odem na odeljenje, i dok sam prilazio vratima kroz koja prolazim jednom godišnje, vidim ispred na klupi, sedi jedna starija gospođa. Pomislim u sebi, ma ovi su dole nešto zabrljali, čeka žena mog (a očito i njenog) doktora, sve je ok. Priđem gospođi, pitam je da li čeka kod doktora Ivanovića, ona me malčice zbunjeno gleda i kaže, ne…

Znak upita se opet pojavljuje iznad moje glave…vratim se na početak hodnika, tamo za stolom sedi medicinska sestra, izložim joj svoj “slučaj” i ona kaže, uđite tamo kroz ona vrata, i tražite Olju. Hvala lepo, idemo da tražimo Olju…kuc-kuc, dobar dan, vi ste Olja?

Jesam, kaže ona, kako mogu da pomognem? Opet brzinsko iznošenje mog “slučaja”, zatim kategorična potvrda da doktor ne radi danas, niti je ikada radio petkom. Ja zbunjola totalna… Kaže žena, samo trenutak, da proverim u računaru…Siniša, kaže ona meni, vi ste zakazani za sredu, 7. februar…opa bato…gvirnem ja u displej, gle stvarno, Siniša Banda ima zakazan termin za 7. februar.

Ništa, izvinite, moja je greška, hvala i doviđenja…

Dok idem prema mestu gde sam parkirao kola, prebirem slike u glavi…ma bre, pre nepunih nedelju dana, kada sam išao na test opterećenja, gledao sam izveštaj sa prošle kontrole u Kamenici, lepo piše gore levo u vrhu papira, 02.02.2018, vidim to jasno kao dan.

Vozim prema kući, i dalje milion posto ubeđen da sam na papiru napisao 02.02.2018, nemoguće da piše nešto drugo, nemoguće da mi je sestra Olja prošle godine rekla preko telefona 7. februar a ja ja raumeo 2. februar, nisam toliko ni gluv a ni lud…

Stižem kući, moje ženče još nije otišlo na posao, upućuje mi upitan pogled kada me spazi na ulaznim vratima… objašnjavam sled događaja dok se izuvam, prilazim ormariću gde stoji fascikla sa mojom medicinskom dokumentacijom, i otvaram istu…na vrhu hrpe papira, stoji izveštaj sa prošlogodišnje kontrole, i lepo, jasno piše, mojim rukopisom – 07.02.2018…

Smejemo se oboje…kaže ona, a lepo ti je otac davao znake da danas nemaš kontrolu…da ti je makar palo na pamet da pogledaš u papire kada si došao nazad kući po zdravstvenu knjižicu. Naravno da mi na pamet nije palo tako nešto, a i zašto bi, kad ja “znam” da kontrolu imam zakazanu za 2. februar, na Ćaletovu godišnjicu… nemoguće je da bih ja zaboravio ili pogrešio oko tako nečega važnog kao što je kontrola moje srčke, i to baš na današnji dan…

Smejali smo se mom “znanju”, smejala se i Keva kad je ustala i kada sam joj ispričao šta se desilo… siguran sam da se i moj Stari, moj Ćale negde gore smejao, i da će se danas, a i narednih dana, još nekoliko puta zacerekati onako šeretski, od srca, kako je on to umeo, kada budem prepričavao današnji dan…

Vojnicina

Ćale, Ćale, šeretu nijedan…

2 Comments

  1. Kralju moj…kad bi bar netko mogao moj život ovako ovjekovječiti …upisati

  2. Vera Vitez says:

    Siniša dragi prelijepo si opisao ‘slučaj’, a i svog tatu čije se dragosti uvijek rado sjetim. I ja vjerujem da se smije tvojim dogodovštinama i u krilu neprolazne Ljubavi ceka ponovni susret kad dođe i naše vrijeme… Srdačno vas sve pozdravljam.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

%d bloggers like this: