Za sve postoji prvi put

Čovek radi najbolje što ume i zna…….naravno u okvirima svojih sposobnosti, talenata, onoga što mu je “dato” da tako kažem, ali i trenutnih okolnosti u kojima se nalazi. Svaki poduhvat je neizvestan, nikada ne možemo da znamo da li će se sva enegrija, volja, trud, imaginacija, sve ono što smo uložili u nešto pretvoriti u željeni i očekivani rezultat. Ne možemo da znamo da li će naš talenat, naša upornost, u krajnjem slučaju, trenutni impuls koji nas natera da nešto učinimo, da se na “kraju puta” pokaže kao nešto čemu smo od početka stremili, čemu smo se nadali.

Problem nastaje kada u igru uđu spoljni faktori, okolnosti gore pomenute. Optimisti računaju da će okolnosti da rade za njih, da će sve kockice da se “slože” baš onako kako njima odgovara, dok Pesimisti (dobro obavešteni optimisti) računaju sa suprotnim, očekujući da baš ništa, ili u najboljem slučaju, gotovo ništa ne radi za njih. I šta se onda dešava? Optimistima, kada svedu stvari na “realno i razumno” (da ne bude zabune, govorim samo o onim poduhvatima, ma koliko minorni oni izgledali drugima, koji su nama važni u datom trenu, i koji se na realno i razumno samo i jedino i mogu svesti, bez uplitanja emocija) jedino preostaje da se “vade” na ono – za sve postoji prvi put! Floskula upotrebljena već mnogo puta nekako najviše odgovara Optimistima da bi umirili sebe, da bi opravdali sebe ne direktno (indirektno svakako, ali polako, doći ćemo i do toga), da bi imali “koga” da optuže za to što nisu bili dovoljno pesimistični, što su svet gledali kroz “ružičaste naočari”. Prosto, eto, desilo se, dogodilo se ono čemu se nisu nadali, okolnosti im nisu išle na ruku, ali Bože moj, za sve postoji prvi put! Da lažu sebe tada, to niko od njih ne može da porekne, ali vam niko od njih to NIKADA ne bi priznao, da ga stavite na ne znam kakve muke.

Sa Pesimistima je mnogo lakše – i oni umeju da koriste istu floskulu, ali oni je zaista priznaju kao realnost, jer, to im već desilo nebrojeno puta, i oni ZNAJU da za sve postoji prvi put, a naročito za to da “okolnosti”(a to u najvećem broju znači ljudski faktor, da neko tamo negde nije reagovao kako smo mi očekivali, ili je reagovao sasvim suprotno našim očekivanjima…..bedak je još veći kada uopšte ne očekujete bilo čiju rekaciju, a ona se desi, i vi shvatite da je reakcija upravo onakva kakvu ni u najgorim snovima niste mogli da zamislite) rade protiv nas! Optimisti će da izgovore to čuveno “pa dobro sad, za sve postoji prvi put”, da ubeđuju sebe i druge da prihvataju realnost, ali će potajno, u sebi, ispod glasa da mrmljaju “dobro majku mu, kako na to nisam mislio, gde baš meni da se desi da to previdim” itd…….

Da li postoje “čisti” Optimisti i Pesimisti? Nekako ne verujem u to, mislim da smo svi mi mešavina Jednih i Drugih. Privatno ili javno, svi u sebi nosimo tragove pesimizma, iako se deklarišemo kao veliki Optimisti. Ubeđen sam da nema Pesimiste koji u sebi nema klicu optimizma, jer verovatno je makar jednom pomislio “ma biće to sve dobro”……..

I tako, za sve postoji prvi put……..za dobro i loše, lepo i ružno…….i dešavaju nam se ti “prvi putevi” skoro svakodnevno…….meni se znam to pouzdano, dešavalo, desilo se maločas, a siguran sam da će opet da se desi…….

Leave a Reply

Your email address will not be published.

%d bloggers like this: