Tragovi

Kud god da se okreneš, kud god da pogledaš, tragovi.

Svaki dan novi trag, i nikada samo jedan. Nakupilo se toga. Neki su već odavno tu, postali su jedva vidljivi, ali su i dalje prisutni. Bljesnu ponekad, kada se slučajno, ili sasvim namerno, vođen nečim što ni sam ne umeš da objasniš, setiš vremena i događaja koji su ih urezali. Podsećanja na dečačke nestašluke, vratolomije, izgrebana i oguljena kolena, i vodu sa izvora, koju ste zadihani i oznojani, pili posle besomučne jurnjave sa kraja na kraj grada, samo da bi pili tu vodu.

Tragovi davnog vremena i dragih ljudi. Vremena davno prošlog, sa kojim prođoše i ljudi, i ti. Neki su nestali na tom putu, izgubili se kao da ih nikada nije ni bilo. I da nema tragova u tebi koji podsećaju na njih, mislio bih da nisu postojali. Stara fotografija, crno-bela, iskrzanih ivica, pokrene lavinu, rasčisti parlog i ukažu se tragovi. Imaš tada osećaj da te prekorevaju što si dozvolio da ih prekrije šiprag, da zarastu toliko da se ne vide. Pravdaš se da vreme ide dalje, da su tragovi svakodnevni, da si morao da napraviš mesta za nove. Moliš ih da ti oproste nemar, obećavaš da ćeš prvom slobodnom prilikom da ih doteraš, da nećeš da dozvoliš da ponovo izblede, da ćeš da učiniš sve da što češće blistaju starim sjajem dečačkih vremena. Znaju da lažeš, i ti znaš. Upute ti blag pogled, kao da kažu, dobro je, ne moraš da se pravdaš, tvoji smo zanavek, i ti naš. Srešćemo se sigurno opet, jednom.

Nakupilo ih se, baš. Šta bi ti hteo, pitaš sebe, nisi više mlad, to ide u rok službe. Pokušavao si da ih svrstaš, razvrstaš, kategorizuješ. Bune se isprva, gunđaju, ali se ne brane. Složiš ih nekim redom, razvrstaš po ladicama i policama sećanja i zaborava. Traje to neko vreme. Onda neprimetno, oni zauzmu pozicije koje im najviše odgovaraju, u nekom svom sopstvenom redu, u svom kosmosu. Ušuškaju se na mesta za koja nikada ne bi pomislio da će da im padnu na pamet, a opet, savršeno skladno i smisleno. Ne diraš ih, nema vajde kažeš. Ponekad tek, kada đavo uđe u tebe, uzburkaš njihov mir, tek da pokažeš ko je gazda, ne shvatajući da je gazdovanje odavno njihov domen. I ne naučiš ništa iz toga, budalasto misliš da će doći dan kada ćeš da uzmeš stvar u svoje ruke. Gurate neko vreme, ne zadirete jedni drugima u posed, i taman sve sedne na svoje mesto, a onda opet đavo dođe po svoje.

Tragovi. I ožiljci. Grubi, okoreli, večiti. Vidiš, govoriš sebi, ni sam ne znaš koliko je toga u tebi. Jasno je da tragove ne možeš da prebrojiš, iako nije teško prebrojati dane. Tragovi se kriju sami po sebi, blede i nestaju jer ih vreme mrvi, otvara prostore za nova iskustva, za nove tragove. Ožiljke ne možeš da sakriješ, kao što nisi mogao da sprečiš njihovo nastajanje. Za neke si znao da će da budu tu doveka već onoga trena kada su počeli da se stvaraju, parajući tkanje tvog bića, urezujući brazde u tkivo tvog postojanja. Otac. I brat. I još neki kojih nema više. Znaš dobro, možeš da se vratiš u taj tren, kao da je bio juče, premda prođoše godine od tada. I sa time si se pomirio. Prividno barem, jer već tada si znao da sa time pomirenja nema dok si živ, da će smirenje i skidanje tog krsta sa tvojih pleća da donese tek onaj tren kada se ponovo sretneš sa njima. Ti ožiljci ostaju na videlu. Badava ih kriješ, kako ne shvataš? Što se više trudiš, sve su jasniji, sve uočljiviji. Grebu ti dušu, bodu srce, žuljaju oči, i zalud lažeš sebe da ti je “nešto” upalo u oko kada ona slana tečnost počne da ih kvasi, pokrenuta pesmom sa radija, slikom, prizorom ili jednostavno mišlju.

Tragovi. I ožiljci nastali iz tragova. Mislio si da to nikada neće da se desi. Verovao si da ćeš taj trag da živiš, da ga ucrtavaš dok te ima. Da će staza tog traga da bude tvoj pokretač, tvoj modus vivendi do kraja veka, do kraja sveta. Da ćeš taj trag da gaziš uz Nju, sa Njom, jer verovao si da ništa nije vredno osim toga da trag tvoj i trag Njen postanu Trag. Onaj Jedan, životan i doživotan. Nikada nisi ni na tren pomislio da će Trag da se pretvori u Ožiljak. Desilo se tako, i ne možeš sa time da se pomiriš. Uporno pokušavaš da održiš Trag živim, na sve moguće načine, ali ne ide. Trag bledi, ali nikako da nestane, kao mnogi pre njega. Ožiljak jača. I grebe, i bode i žulja. Kada ti ništa drugo ne preostane, uzdaš se u vreme, nadaš se da će tapiserija kosmosa da se rasplete sama od sebe, da ispari i donese ti olakšanje. Neće. Veruj mi prijatelju, neće. Olakšanje možda dođe jednom, možda nikada. Veruj mi, znam to dobro. Bio sam tamo. Tamo sam. Prebrojavam tragove, pokušavam kao i ti, da sakrijem i zalečim ožiljke. Možda jednom, ako ikada naiđe neka druga Ona, vredna da sa tobom i uz tebe uctrava jedan Trag, možda tada Trag ne postane Ožiljak. Do tada, prijatelju moj, sve što ti ostaje jesu tragovi i ožiljci. I život da ga živiš, da praviš nove tragove i ožiljke. Prosto da prostije ne može da bude.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

%d bloggers like this: