Slučajnost? Ni slučajno!

Odmah da se razumemo: košarkašku utakmicu Srbija – Hrvatska, odigranu sinoć na turniru u Argentini, u sklopu priprema košarkaša Srbije za predstojeće Olimpijske igre, nisam gledao u direktnom prenosu. Zašto? Zato što “naša” RTS (naše “pravo” da znamo sve) nije prenosila utakmicu, već je to radila televizija Arena sport, koja eto nije u ponudi mog kablovskog provajdera, imenom SBB. Odnos RTS-a prema nekim takmičenjima na kojima nastupaju sportisti Srbije zaslužuje poseban “osvrt” a to nije tema ovog teksta, o tome ću nekom drugom prilikom…

Elem, nađoh na netu link do lajv strima televizije Arena sport koji nije seckao i prekidao, i pogledah poslednja dva minuta prvog poluvremena utakmice Srbija – Hrvatska, a onda spokojan zbog onog što sam video u ta dva minuta, odoh na spavanje, ubeđen da će košarkaši Srbije pobediti, iako su na poluvremenu gubili sa četiri poena razlike.

foto: www.b92.net

foto: www.b92.net

Odakle moj optimizam? Prvo, igrali smo utakmicu bez Miloša Teodosića, koji se povredio dva dana pre toga na utakmici sa Argentinom, a na poluvremenu smo gubili sa “samo” četiri poena. Prihvatam svakako i druga mišljenja, ali svakome ko se iole razume u košarku (ili je barem dovoljno voli i dovoljno dugo prati kao što je to slučaj sa mnom) jasno je da je Teo “alfa i omega” košarkaške reprezentacije Srbije u poslednjih par godina, sa njim i bez njega na terenu to prosto nije isti tim. Drugo je sad pitanje zašto je to tako i zašto nemamo još nekog igrača sa kvalitetom koji je barem približan onome koga poseduje Teo, da ga dostojno zameni i odmeni u situacijama kao što je gore opisana povreda…

Drugo, videvši statistiku prvog poluvremena, video sam da su košarkaši Srbije za čitavo poluvreme dali samo jednu trojku (ili tricu, ako tako više volite 🙂 ) iz dosta pokušaja, dok su protivnici dali 5 ili 6, nisam siguran, uz odličan procenat ubačenih trojki, a opet, gubili smo sa samo četiri poena na poluvremenu. Prosto, naši u prvom poluvremenu nisu mogli “vola da ubodu” van linije 6,75 m, i bio sam ubeđen da će “dalekometni šut” u jednom trenutku da proradi i našim momcima, a to je onda “komplitli diferent” priča…

Treće, koliko god da smo “mi” košarkaški jaki a “oni” slabi, ili obrnuto, utakmice između seniorske reprezentacije Srbije (pre toga SR Jugoslavije a zatim i Srbije i Crne Gore) i Hrvatske uvek su nešto posebno, jer tu ne igra ulogu samo to koliko je ko jak ili slab u košarkaškom smislu, psihologija ima veliku, možda i presudnu važnost… Da podsetim: 1997. godina, EP u Španiji, dve reprezentacije prvi put od osamostaljenja Hrvatske i prestanka rata u bivšoj Jugoslaviji igraju zvaničnu utakmicu jedna protiv druge. Reprezentacija Hrvatske (na papiru mnogo, mnogo slabija od tima SR Jugoslavije koji je “krcat” košarkaškim zvezdama) je u prednosti od starta utakmice, i čini se da će Hrvatska na kraju utakmice slaviti. Na scenu tada stupa Aleksandar Đorđević, sadašnji selektor reprezentacije Srbije, i trojkom u poslednjoj sekundi donosi pobedu reprezentaciji SR Jugoslavije…

Moje je skromno mišljenje da se košarkaši Hrvatske od tog trenutka, od šoka koji je proizvela Saletova trojka, još uvek nisu oporavili (a pitanje je i kada će, odnosno da li će uopšte). Iskreno, to što su košarkaši Hrvatske doživeli u Badaloni je zaista “teško svarljivo” i verujem da ih i dan danas proganja to iskustvo… Kako drugačije objasniti činjenicu da je od tog trenutka, od te prve utakmice i šokantnog poraza, seniorska košarkaška reprezentacija Hrvatske uspela da samo JEDNOM pobedi reprezentaciju Srbije, na turniru u Londonu 2011. godine? Kako objasniti da su od 1997. godine pa do evo poslednjeg susreta u Argentini, košarkaši Hrvatske nekoliko puta bili nadomak pobede, i da su utakmice gubili na sličan način kao i te 1997. godine – setite se susreta na SP 2010. godine u Turskoj, ili turnira u Francuskoj 2014. godine kada je Bogdan Bogdanović, slično kao Sale Đorđević, trojkom u poslednjim sekundama doneo pobedu Srbiji…

Kada već pričam o košarkaškoj reprezentaciji Hrvatske, i o njenim neuspesima u poslednjih 20 i kusur godina (ne samo u duelima sa reprezentacijom Srbije, već generalno gledano), pogotovo ako se dometi posmatraju u kontekstu košarkaškog kvaliteta koji naše komšije realno, sviđalo se to nama ili ne, poseduju, moram samo da pomenem čuvenu “teoriju” o “prokletstvu silaska sa postolja”…neću o tome ovom prilikom, samo ću da kažem da je sasvim moguće da to “nije bez đavola”.

Kako god bilo, kada sam jutros ustao i pogledao na netu rezultat utakmice Srbija – Hrvatska, uopšte me nije iznenadilo to što je Srbija pobedila. Ono što je simptomatično (ili znakovito, kako bi to rekli susjedi) jeste da su komšije opet bile “tako blizu a tako daleko” i da ih je opet slomila trojka… Kao što sam i pretpostavio, u jednom trenutku je košarkašima Srbije “krenuo” šut za tri poena – do polovine treće četvrtine ubacili su samo dve trojke iz 17 pokušaja, da bi do kraja utakmice šutnuli još sedam puta za tri poena od čega su šest puta bili uspešni. Ali, nije poenta u broju ubačenih trojki, već u tome da je opet jedna “čudna” trojka rešila meč – na devedesetak sekundi do kraja utakmice, posle odlične odbrane košarkaša Hrvatske, dok je isticalo vreme za napad reprezentacije Srbije, činilo se da naši košarkaši nemaju rešenje…lopta je došla do Jovića koji je sa gotovo pola terena ubacio trojku “bez koske”! Bez obzira što je bilo još vremena da se rezultat preokrene, pet poena nije nedostižno za minut i po, trojka Jovića je definitnvno prelomila meč i overila pobedu reprezentacije Srbije…lepo reče komentator, poslušajte i sami…

I tako…neki će reći puka sreća, neki će reći frljoka koja upada jednom u hiljadu šuteva i nikad više, neko će reći, kao na primer selektor reprezentacije Hrvatske Aleksandar Petrović “dali su nam 25 poena na bazi kur.a, samo na naše pizdar..e”…

E rođaci, sreću treba zaslužiti, treba imati “cojones” pa šutnuti trojku kao Jović u trenutku kad se utakmica lomi, a treba g-dine Petroviću imati i “to” što pomenuste na tajm-autu pa tako dati koševe… naši košarkaši imaju sve pomenuto, kao dodatak košarkaškom kvalitetu koji je nesporan…valjda su baš zato košarkaši Srbije već godinama u vrhu svetske košarke…

P.S. pogledao sam utakmicu kasnije u celini, na miru…Bog poživeo YouTube 🙂

2 Comments

  1. Volim ovakve sportske “izveštaje”; Argumentovano, sažeto i pravo u cilj. Mislim, sa sasvim logičnim i dobrim zaključkom ?

Leave a Reply

Your email address will not be published.

%d bloggers like this: