Sanjam

..sanjam skoro svake noći. Sanjam različite stvari, kao i svi ljudi valjda, barem oni koji Sanjaju. Kažem „oni koji Sanjaju“, jer sam od nekoga čuo ili sam pročitao nedavno, da ima i onih koji Sanjati ne mogu. Želeli bi silno da mogu, pokušavaju svašta ne bi li otplovili rekom Sna kada legnu da spavaju, ali ne ide. Ne znam da li da ih Žalim, ili da im Zavidim.

Da ih Žalim jer ne znaju šta sve propuštaju, kakva sve Čudesa ne vide iza zatvorenih kapaka. Da ih žalim jer nisu videli predele nikada do tada viđene, ni na televiziji, ni na stranicama šarenih magazina, predele kakve samo San ume da stvori. Da ih žalim jer u Snu nisu videli poneki fragment svoje Budućnosti, delić koga će tek u Budućnosti postati svesni kao nečeg Prošlog, i dati mu ime „deja vu“. Da ih žalim što nisu videli Draga lica, lica već predugo Neviđena, da ih žalim što u Snu nisu razmenili prijateljsku reč sa Dragim ljudima, nekim ljudima Dalekim, koje inače samo na slikama mogu da vide, a glas da im čuju oko Nove godine ili Božića, kada jedni drugima čestitaju i požele sve najbolje….pa onda tišina do narednog Božića. Da ih žalim što ne Sanjaju, jer na Javi ne mogu sresti One kojih više nema, naše Najdraže, u snu Žive i Oživotvorene…. one koje bi, i mi sanjari, da ne Sanjamo, videli tek kada se preselimo „gore ili dole“, šta već zaslužimo…….

Da im Zavidim jer nisu doživeli razočaranje Buđenja kada ne želiš da se probudiš, jer znaš da isti San nećeš više da sanjaš, da nećeš u Snu moći da nastaviš tamo gde si stao prošle noći….a bilo ti je tako lepo da bi taj San mogao da sanjaš celog Života. Da im zavidim, jer ne znaju kako je kada se probudiš suznih Očiju, sav u grču, u čvor zavezane utrobe od Tuge što nekoga samo u Snu vidiš, a željan si ga, željan si ga toliko da te Duša boli…..i ne znaš kada će ti ponovo u San doći…..ne znaš da li će ti ikada više Sne pohoditi. Da im zavidim jer ne poznaju Užase koji vladaju u trenu kada Sanjaš nešto čudovišno, nešto zastrašujuće, nešto što znaš da nikada neće da se dogodi, ali je Jeza koja prolazi Telom dok to sanjaš stvarna, i želiš da se Probudiš, a ne možeš!

Ne znam…….nisam dovoljno pametan, niti dovoljno mudar da odlučim da li da Žalim one koji Ne Sanjaju, da ih žalim ili da im Zavidim….možda, kada bolje razmislim, ne bi uopšte trebalo da donosim bilo kakvu odluku o tome…kao što ne bi trebalo da razmišljam da li da One koji Ne Sanjaju žalim ili da im zavidim….jer, kada Jednom, možda, počnu da Sanjaju, videće možda i čudnije predele i događaje od onih koje ja Videh…a sve dok ne počnu da Sanjaju, kako da im objasnim koliko su Žive te slike koje promiču pred mojim Očima, kako da me zaista shvate…….uzaludan je to posao….

Ostaje mi da Sanjam i dalje, da proživljavam Sreće i Užase, nekada u različitim Snovima, nekada, kako to najpre Biva, u istom Snu…..kakvi su da su, moji su Snovi…i ne nameravam da ih se odreknem….i Sanjaću i dalje…..Sanjam i dalje…

Leave a Reply

Your email address will not be published.

%d bloggers like this: