R.I.P.

Dobar dan,
moje ime nije važno. Vi me ne znate, i ne treba da me znate, to nije naročito bitno.

Prvi put sam ovde, ne i poslednji, barem sada tako stoje stvari, ali ih neće biti mnogo, svega još par. Nisam slučajno došao, ovde sam sasvim namerno, iako namera nije bila moja. Imam veoma neprijatnu dužnost (nisam je želeo nikada, ali nisam mogao ni da je odbijem, shvatićete kasnije zašto) da vam nešto saopštim. Da krenemo dakle, ne želim da traćim vaše vreme i da vas zadržavam duže nego što je to neophodno.

Sa žaljenjem moram da vas obavestim da je moj najbolji drugar, koga vi znate pod imenom Vedran, danas, posle relativno kratkog i ne baš preterano uspešnog života (iznosim samo i isključivo sopstvene stavove o njemu, sa kojima je on odavno upoznat, tako da nema potrebe niti smisla da se ljutite i govorite kako sam besćutan), bez ikakve bolesti, preminuo. Jednostavno, srce mu je stalo, prestalo da radi, bez ikakvog vidljivog razloga, rekoše lekari.

Ne znam koliko ste ga dobro poznavali, i to me, ako želite iskreno, ni najmanje ne zanima. Takođe je sasvim nevažno da li ste vestima koje sam vam saopštio, šokirani ili ne. Ovde sam samo i jedino zato što je on tako želeo – pre nekoliko dana, onako iz zezanja, poveli smo priču i o tome da li smo svesni činjenice da možemo svakoga časa da umremo, šta smo preduzeli do sada za slučaj da se to desi, i šta bi smo preduzeli sada, da znamo da nemamo još mnogo vremena. Među mnogim stvarima koje me je zamolio da učinim ako se desi da on umre pre mene, bilo je i to da na ovom mestu, kažem nekoliko reči o njemu. Zamolio me za još mnoge stvari, vas to svakako ne bi trebalo da zanima (čak i ako to nije tako, žalim slučaj – vaša će radoznalost ostati nezadovoljena), pa stoga neću ni da vam kažem, neke i čudnije od ove. Nikada ga nisam pitao zašto, čemu, kao ni on mene, pa ga nisam pitao ni za ovo. Rekao sam, obećao sam mu da ću i to učiniti, i evo činim. To je sve što treba da znate o tome.

Šta da vam kažem o njemu? Ništa pametno….ako ste ga već upoznali, sigurno ste do sada doneli neki sud o njemu. Ne bih da ulazim u bilo kakvu polemiku o tome, šta mislite o njemu i da li uopšte mislite. Ja ga znam kako ga ja znam, vi kako ga vi vidite. Sve je stvar tačke posmatranja, zar ne? Ako ga, sa druge strane, niste do sada upoznali, kakva je svrha, i u krajnjoj liniji, korist za vas da vam sada bilo šta govorim o njemu? Umro je te je umro – ni vi, a ni on, nemate ništa od toga da sada steknete neko mišljenje o njemu, bilo ono dobro ili loše.

Iz puke radoznalosti (meni je dozvoljeno da zadovoljim svoju radoznalost, ja sam ovde jer je on tako želeo) pogledao sam malo šta je on to ovde radio. Vidim da je dosta pisao, da je ponešto čak i veoma dobro napisao. Videh da je kao nekakav moto naveo sledeće: Nekada napraviš suludu grešku i zato platiš. Nekada ne iskoristiš sjajnu priliku – i opet, platiš. Život je Igra.

Grešaka je napravio poprilično, i platio ih je, a bogami, neke je i preplatio. Sjajne prilike? Nisu mu se ukazivale često, čak ni obične prilike, a naročito ne sjajne, ali i kada su mu se otvorile, svaku je umeo majstorski da uprska. Tu se tek naplaćao, ali šta sad? Umeo je sam da kaže „takav mi horoskop, valjda će drugi puta da bude bolje“. Mislim da je i uzrok njegove prerane smrti, ako mene pitate (čak i da ne pitate, ja ću da vam kažem, u ostalom, on me je ovde poslao), upravo to što je, po ko zna koji put, uprskao (slučajno znam da je ovoga puta bila sjajna prilika, ali na žalost, rekao bih i poslednja) priliku. Đavo će ga znati da li sam u pravu u vezi prethodne tvrdnje. Ja svakako to ne znam, iako ja znam sve o njemu: ja sam mu bio najbolji drug, poverenik i ispovednik, saveznik i neprijatelj, partner za kartanje, gledanje utakmica, beskrajne rasprave o svemu i svačemu, drug u pijanstvima. Moram da budem pošten ipak, ne znam sve o njemu – o svojim odnosima sa suprotnim polom nikada nije pričao, ja nisam pitao. Nedavno sam napravio grešku (ne mogu da objasnim sebi šta mi bi, ja ga barem dobro poznajem) i pitao ga za Nju. Pričao je o Njoj satima, bez prestanka, da bi samo odjednom zaćutao, namračio se i rekao: „ako želiš da i dalje budemo drugovi, nemoj više nikada tako nešto da me pitaš“. Nisam više pitao, nisam ni imao kada, umro je par dana posle toga. A i da jesam imao priliku, ne bih pitao. Kakvu je to priliku propustio, koji mu je to voz pobegao, zaista ne znam. Naslućujem, slutim i mislim da ima veze sa „Njom“, ali to sada više nije važno, sada zaista nije važno. Umro je pa je umro.

Eto. Mislim da sam ispunio ono što sam mu obećao. Ne znam šta bih više rekao o njemu. Nije da nema šta da se kaže, ali čemu? I da nisam učinio šta sam mu obećao, on to svakako nikada ne bi saznao. Da ne zaboravim: nemojte da dolazite na sahranu. Izričito mi je rekao da to naglasim. Kad sve prođe, ako vas put nanese pored groblja, naiđite. Neće biti teško da nađete njegov grob – pisaće sledeće: Nekada napraviš suludu grešku i zato platiš. Nekada ne iskoristiš sjajnu priliku – i opet, platiš. Život je Igra. Možda se i sretnemo tamo, pa ako vas bude zanimalo, mogu još ponešto da vam kažem o njemu. Ako i ne svratite, nije važno. On svakako neće da sazna da li ste bili ili ne.

P.S. Još jedna stvar – nemojte da se iznenadite kada primetite da ono što je radio i pisao počne polako da nestaje, ili ako nestane sve odjednom. Zamolio me je da to učinim svakako, po mogućnosti pre nego što napišem ovo što sam napisao, ali nemam sada volje ni živaca za to. Moram da pripremim što je potrebno da ga sahranim, a onda, takođe kao deo obećanja, moram da se napijem negde, uz tamburaše, za njegovu grešnu Dušu. Ne pitajte me za razloge, sasvim je nevažno: obećao sam mu, tako ću i da učinim.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

%d bloggers like this: