Priča obična kao svaka….

Malo je nedostajalo da ipak na kraju upadnem u zamku, i da nastavim sa onim „ljubavna“, iako sam znao da je zamka tu, predvideo sam je, i trudio sam se na sve načine da je izbegnem. Dovoljna je sekunda nepažnje, i eto problema. Na sreću, izvukao sam se za dlaku, ali mogu da se kladim da ste zato vi izgovorili tu reč – „ljubavna“. Priznajte, i vi ste prvo na to pomislili. Hajde, priznajte slobodno, ne treba da vas bude sramota – prvo vam je ta misao sevnula kroz glavu kada ste pročitali naslov, došla vam je sama od sebe, prosto nekako prirodno je zauzela mesto na kraju te rečenice, kao što je prirodno da dan smenjuje noć. I to je okej, sasvim je okej što se mene tiče, iako moram da vas odmah na startu razočaram i da vam kažem da neću da pišem o ljubavi.

Kada bi ste mogli, znam da bi me kao iz puške pitali: a zašto ne o ljubavi? Šta to njoj fali, zašto nije vredna da pišeš o njoj, šta ti imaš protiv ljubavi, je li ti? Vaša su pitanja sasvim legitimna, u ostalom, džukački sam vas naveo, doveo u zabludu, namamio prosto da pomislite da ću da pišem o ljubavi. Ne ne ne, ne pokušavajte to, nemojte da me gledate tako milo, vaše tužne vlažne okice u čijim uglovima sijaju začeci suza neće me naterati da se predomislim.

Aman dosta ljudi, sjašite mi sa grbače, neću da pišem o ljubavi, ova priča nije ljubavna! Sačekajte malo, da ja vas nešto pitam – zašto bi ova priča morala da bude ljubavna? Zašto ljubavne priče, ili priče u kojima glavnu ulogu ima ljubav, bilo srećna bilo nesrećna, toliko privlače našu pažnju? Zašto je dovoljno da u naslovu nekog filma, pesme, romana, na naslovnim stranama šarenih magazina, stoji reč ljubav, ili neka druga reč koja na bilo koji način asocira na ljubav, pa da pomenuti oblici izražavanja privuku veliku pažnju, ili makar malo veću nego što bi to bio slučaj da nema ljubavi u njima?

Vidim vas već kako se mrštite, kako nabirete obrve, i kako vam se na čelu stvaraju one bore „mrštilice“ dok pokušavate da shvatite o čemu ja to uopšte pričam, i na kraju krajeva, zašto uopše išta pričam i pišem, ako ne pišem o ljubavi! Dozvolite mi da vam pojasnim (gutam knedlu pre nego što ću da nastavim, jer pogledi koje mi upućujete govore da mi se ne piše dobro ako ne dam objašnjenje koje će da vas zadovolji): gledali ste sigurno dosta filmova, uglavnom američkih, u kojima neko želi da postane pisac. U njima naš junak, budući pisac, ide na kojekakve kurseve pisanja, čita sve što mu padne pod ruku, pokušava na sve načine da pronikne u srž onoga što „biti piscem“ treba da bude i jeste, ali, ne ide mu. Posle mnogih muka kroz koje je prošao, igrom sudbine ili nekim sličnim veoma malo verovatnim slučajem (kako to već u filmovima obično biva) odjednom, kao svetlo na kraju tunela, pojavljuje se spasonosan savet iskusnog pisca, obično nekoga ko je već sve video u životu, kome su slava, novac i počasti dodijali, i ko je čekao samo našeg junaka da se pojavi da mu pokaže pravi put, izgovorivši rečenicu: piši o onome što poznaješ, piši o onome što znaš, to je jedini put do Olimpa spisateljstva!!!

Čekajte, polako, još nisam završio (jedna prazna flaša od piva zamalo jeste završila na mojoj glavi, a škripa stolica se pojačava, dok me obliva hladan znoj)! U stvari, kada bolje razmislim, jesam završio. Muk. Odakle sad to, pitate se, gledate me čudno, bečite se, ništa vam nije jasno, žagor se pojačava. Padaju razni predlozi, među njima, kao slučajno najglasniji, ističe se predlog da se pozove Hitna pomoć, uz napomenu da sa sobom obavezno ponesu onaj „čudan“ odevni predmet, jer je očigledno da sam odlepio!!!

Molim vas, strpite se još samo malo, još minut mi dajte, sve će posle toga da vam bude jasno. Nevoljko odmahujete glavom, saučesnički se pogledujete sa ostalima, i uz sleganje ramenima i glasne uzdahe, kažete „hajde, kada smo do sada izdržali, imaš još malo vremena“.
Ne časim časa, počinjem da objašnjavam: ljudi, slušajte me, ova priča koju ste počeli da čitate, za koju ste mislili da će da bude ljubavna, to jednostavno ne može da bude! Ne prekidajte me, kažem na prve naznake vašeg glasnog negodovanja, i nastavljam: da bih napisao ljubavnu priču, da bih mogao da pišem o ljubavi, da bi ova priča bila obična „kao i svaka ljubavna“, trebalo bi da poznajem Ljubav, trebalo bi da znam šta je to Ljubav, a ja to NE ZNAM! Sećate se maločas šta sam vam pričao – piši o onome što poznaješ, piši o onome što znaš, to je jedini put do Olimpa spisateljstva! Kako da pišem o nečemu što ne poznajem, kako da pišem i da očekujem da ćete da mi verujete, kada ni sam ne verujem u to što pišem, a ne verujem, jer ne poznajem Nju, ne poznajem Ljubav!

Kao da vidim kako vam se pale lampice u glavi, kako shvatate značaj i težinu mojih reči. Nemoguće, viče neko od vas, to je prosto nemoguće, ti nas lažeš! Ne, ne lažem vas. Spuštam glavu i netremice gledam u pod. Uh majku mu….nisam verovao da i to postoji, da neko ne poznaje Ljubav. Potvrdno klimam glavom. Prvobitni bes zbog toga što sam vas toliko zavlačio, što sam vas naveo da pomislite da ćete da čujete, da pročitate jednu priču običnu, kao i sve ljubavne, zamenjuje šok, neverica, u nečijim očima čini mi se, spazih i senku tuge i sažaljenja. Polako se razilazite, neki mi prilaze, rukuju se sa mnom, gledaju me u oči i klimaju glavama, uzdišu teško i tapšu me po ramenu, tiho izgovaraju „izvini, nisam znao“…….

Ostajem napokon sam. Palim cigaretu, škljocanje poklopca mog Zipa me vraća u realnost. Uvlačim dubok dim, lagano ga ispuštam. Okej, kažem sam sebi, hajde sada dalje. Ideš da tražiš tu Ljubav, nisi ni ti najgori na celom svetu, naći ćeš je jednom, valjda. A kada je nađeš, kada je upoznaš, kada spoznaš šta je to Ljubav, prava Ljubav, onda ćeš i da napišeš priču………priču običnu kao svaku ljubavnu…….ali samo tvoju i Njenu…………..

Leave a Reply

Your email address will not be published.

%d bloggers like this: