Ponekad, kada se zaljubimo….

Kako ponekad malo, tako malo nedostaje čoveku da napravi kompletnog idiota od sebe (idiota je već, jel’ da, u izvesnoj meri , napravio od sebe svakako, možda ne u tuđim očima, ali svakako u svojim, a to se valjda na kraju jedino i računa)!

Kako ponekad umemo da budemo tako blesavi, naivni i lakoverni ( blesavi smo valjda svi (čast izuzecima, ali ja takve još nisam sreo, a nije da nisam sretao ljudi I ljudi) na neki način i do neke mere, i blesav možda i nje izraz koji je trebalo da upotrebim, ali su naivnost i lakovernost svakako na pravom mestu)!

Kako (mada je bolje pitanje zašto, zbog čega, u ime koga ili čega) ponekad umemo da zatvaramo oči pred očiglednim, pred “znacima” toliko jasnim, sjajnijim od svih neonskih reklama u Vegasu zajedno, pa na kvadrat, samo da bi smo se osećali bolje sami sa sobom (nije stran ni suprotan slučaj, da se sve to čini da bi smo se osećali gore, da bi produžili patnju za nečim, a najpre za nekim ko zapravo ne zaslužuje da se zbog nje/njega uopšte pati jednu jedinu sekundu)!

Kako ponekad dozvolimo sebi da dozvolimo drugima da nas vuku za nos, da “prave” od nas magarce, da nas vozaju kako god požele, a mi samo gutamo sve te priče, izgovore, baljezgarije, nemušta objašnjenja koja se uvek nekako završe tako da, umesto odgovora na naša pitanja, budemo zasuti lavinom pitanja o stvarima koja sa onime što se dešava, sa onim o čemu želimo da saznamo nešto od onih kojima su upućena, nemaju nikakve veze!

Kako ponekad gledamo, a ne vidimo, slušamo, ali ne čujemo, strepimo, a znamo da ne bi trebalo, osećamo ali nismo sigurni zašto, brinemo a slutimo da je naša briga uzaludna, da nikome nije stalo(a naročito onome kome bi trebalo da jeste)!

Kako se ponekad nadamo da će sve da bude dobro, da će sve da se završi na najbolji mogući način. Da će “drugi” shvatiti sami od sebe, koliko nam znače, koliko je nama stalo do njih, koliko su nam važni u životu. I kako uvek, skoro uvek, na kraju priče stoji “znak” pored koga smo prošli na početku puta, koga smo, da stvar bude gora, sve vreme imali pred očima, jer se zapravo nalazi u nama, u našem Srcu, I koji nam je, iz svih razloga koje sam već pomenuo, kao i iz razloga nepomenutih, govorio da se varamo!

Kako je ponekad mali, na prvi pogled nevažan detalj, sitnica koju u svim drugim okolnostima nikada ne bi smo primetili, a sada smo je ugledali potpuno slučajno, dok smo bili zaokupljeni nečim sasvim desetim, nešto što smo videli samo krajičkom oka, u prolazu, potpuno nesvesni šta smo zapravo videli, sasvim dovoljan da sruši Svet……..naš Svet, onaj stvaran Svet oko nas, Svet svakodnevni, tako i onaj od mašte, koga smo u glavi, u snovima ali i na javi, gradili sa nekim.

Imam još mnogo tih “kako ponekad” koje bih mogao da navedem. Mogao bih, ali mislim da nema potrebe, razloga, i smisla. Reći ću samo još jednom “kako ponekad”, I želim da verujem da ćete shvatiti o čemu sam pričao. Ako I ne shvatite, nema veze: možda vam se TO još nije desilo, možda jeste pa se razvilo u nešto veoma lepo, a možda jeste, ali ste već zaboravili, ili prosto ne želite da se sećate.

Kako ponekad, KADA SE ZALJUBIMO………………………………………………………………


Leave a Reply

Your email address will not be published.

%d bloggers like this: