Out of my league

Instinkt, intuicija, osećaj ili nešto četvrto – šta god bilo, ne verujem da postoji ljudsko biće koje makar jednom u životu nije imalo posla sa time.
Ne verujem da postoje oni koji nijednom u životu nisu imali onaj neobjašnjivi “osećaj” u stomaku, bilo da su u pitanju topli, razigrani leptirići ili sasvim suprotno, hladnoća poput ledenica u pećini.

Kažu da je naknadna pamet najgora, i u pravu su.
Hiljade puta do sada mi je “nešto” u meni davalo znake, upozoravalo me kako će stvari da se odvijaju. I skoro isto toliko puta nisam poslušao svoju intuiciju, ubeđujući sebe da je sve to praznoverje, da su to budalaštine, i da sam ja, i samo ja, Gospodar svoje sudbine, da ja sve mogu da izvedem kako treba, i da ne treba tamo nekakav osećaj da mi govori šta mi je činiti! Treba li da kažem da to velikim delom nije istina? Nije poenta priče u tome, poenta je da nisam slušao svoj “osećaj” koji me (sada dolazim do naknadne pameti) gotovo NIKADA nije prevario!

Kada se nešto desi (to su često sitnice u svakodnevnom životu, ali i veoma krupne stvari), pa kada posle svega naknadna pamet i ja svedemo račun, i utvrdimo da je prošlo sasvim suprotno od onoga čemu sam se nadao i šta sam priželjkivao (dabome, to “suprotno” je uvek u savršenom skladu sa onim što mi je intuicija govorila da će da se desi), uvek se zapitam: zašto nisam poslušao osećaj, zašto nisam slušao Sebe? Čvrsto obećam sebi tada, da više neću dozvoliti da me zavede sopstveni Razum (ne kažem da ga treba isključiti sasvim, daleko od toga – to bi tek bile kalvarije, samo ga treba “ograničiti”, ne verovati mu baš sasvim do kraja), da ću da saslušam “osećaj”, ne slepo, naravno, ali da ću makar ozbiljno da razmotrim opciju na koju mi on ukazuje.

Tako je bilo i ovoga puta. Znao sam (reči koje veoma, veoma često govorimo sebi kada sve prođe, kada je sve gotovo i nema načina da se bilo šta promeni)! Tačno sam znao da će tako da bude! Znao sam od starta da nismo jedno za drugo, da ona nije za mene, a još manje ja za nju. Ma, đavola sam znao…osećao sam to, burgijalo mi je “nešto” u mozgu, saopštavala mi je to intuicija na različite načine, ali…nisam slušao, nisam gledao, verovao sam da JA ipak bolje znam od tamo neke intuicije, nekakvog instinkta. Kad ja tamo, a ono cvrc! Pobedio je……pogađate već sigurno.Verovatnoća da će sve što ću da kažem (i največi deo onoga što sam već rekao) da zvuči glupo je veoma velika, ali ne mari, ipak ću da kažem. Sva moguća racionalna i iracionalna objašnjenja, sve izlike i izgovori, sva moja pamet i mašta ostaju sićušni i nedovoljni da makar približno objasne taj osećaj koji mi je govorio “kani se toga, ne ulazi u to, nema šanse, neće od toga ništa da bude, to jednostavno nema izgleda za uspeh”. Sve reči izgovorene nekada, sve što se dešavalo, i sve što naknadna pamet iz svega toga može da izvuče ne mogu da imaju niti mikron one sigurnosti koju je imao osećaj kada mi je govorio “ne”!

A objašnjenja, razloga, izgovora imam na pretek. Poduži bi blog trebao da ih sve pobrojim, i nikada ne bih uspeo do kraja u tome, jer se svakoga dana rađaju nova objašnjenja, novi “dokazi” koji potkrepljuju moj slučaj, i to po pravilu onda kada mislim da sam sve stavio ad acta.
Ipak……sve se svede na to, na onu prostu činjenicu na koju mi je intuicija odmah ukazala – nisam bio ja za nju, ona je jednostavno bila, i ostala, izvan moje lige.

Zašto kažem da je ona “izvan moje lige”? Da se ne lažemo, nisam glup, ali nemam ni IQ 150. Nisam Džordž Kluni ali nisam ni rugoba na koju ne bi ste ni biciklo naslonili. Nisam lud, iako jesam pomalo blesav. Sve u svemu, smatram sebe sasvim OK ljudskim bićem, sa vrlinama i manama, sigurno boljim od mnogih, ali sigurno i gorim od mnogih. Drugim rečima, mislim da sam sasvim svestan svojih sposobnosti, ali i svojih limita, u svakom mogućem smislu.
Kada je počelo, odmah, prvi put, na prvu loptu, instinkt mi je rekao: hej hej momčino, stani malo, nemoj da se zanosiš, nisi ti njen nivo! Čak sam na trenutak pomislio da me zeza, iz samo njoj poznatog razloga, nisam čak želeo ni da razmišljam o razlozima, jednostavno, bilo mi je prosto neverovatno (i još uvek je tako) da bih ja nju uopšte mogao da zanimam!

Kao i na svakom početku, sve je bilo bajno. Nisam dugo čekao, osećao sam da mogu sve da joj kažem, i tako sam i činio. Poverio sam joj svoje strahove i nedoumice. A nije da ih nije bilo, nije da nisam razmišljao o onome što nas razdvaja. Parafraziraću Balaševića: “Gospodin Doktor i Drug Podoficir? Rat svetova…..Mama Intelektualka i Mama Šljakerka? Plus i minus na akumulator. Premijer Liga i Jelen Srpska Liga? Bog i šeširdžija. Seks i grad i Bolji život? Ma nema šanse. Kraljevna i prosjak? Takvi krajevi su mogući samo u bajkama.
Možda suviše naivno, prihvatio sam ono što mi je govorila kao jedinu moguću istinu – da sve to nema veze sa pameću, da su to gluposti što mene muči, da to nema apsolutno ništa sa činjenicom da se volimo beskrajno, i da to što ja pominjem nema šanse ni za milion godina da nas rastavi. Boli i sada, a prošlo je dosta vremena, kada priznam sebi da je tu bila u pravu, ali samo jednim delom. Nije to razlog, ali nije da nije.

Završilo je kako je završilo. Gde sam grešio? Šta je pošlo po zlu? Nevažno je to sada, sasvim nevažno. Ono što je važno jeste da je trebalo da poslušam “osećaj”, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što bi mi sada bilo lakše. Ali, kada bi Đavo znao gde će da slomi vrat, on bi seo, zar ne? Ipak, da ne shvatite pogrešno: ovo je jedan od retkih slučajeva u mome životu zbog koga nemam ni trunke kajanja što nisam poslušao Sebe! Ona mi je otvorila nove vidike, volim da mislim da me je, na mnogo načina, unapredila, poboljšala, učinila me boljom osobom. I na tome ću zauvek da joj budem zahvalan.

Ona možda ne zna da znam da je sada ponovo zaljubljena, da voli. Možda i zna da znam, ali joj to saznanje ništa ne predstavlja u životu. Sasvim je svejedno to sada, barem njoj. Meni nije, i neće biti još neko vreme, ali to je već moj problem. Drago mi je da je srećna. Sve što joj želim u životu jeste da bude srećna i voljena, onako kako zaslužuje. Ja nisam umeo, znao, smeo, mogao, imao hrabrosti………

Prosto, she is out of my league. Probao sam da igram tamo, i video da nisam tome dorastao. Čuli ste sigurno za onu narodnu “bolje prvi u selu, nego poslednji u gradu”? Neko će možda da kaže da je to luzerska filozofija, i verovatno će da bude u pravu. Ipak, svako od nas je ponekad luzer….stvar je samo u tome što ne možemo baš svi to sebi da priznamo.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

%d bloggers like this: