O da mi je, da se još samo jednom zaljubim….

…Princeza Lea je već ranije gledala smrt u oči, ali joj se nikada nije činila tako bliskom i opipljivom kao tada. Sve okolnosti su bile protiv Njih, kao i mnogo puta pre toga, ali nešto joj je govorilo da se ovoga puta neće izvući, da je kraj, da čak ni On ne može da je spase…

…Nije joj bilo jasno zašto po stoti put gleda taj film, iako je već napamet znala sve detalje, čak i one najbanalnije, kao što je u kom trenutku filma se pojavljuje onaj neodoljivi odsaj Galaksije u oku Harisona Forda, kada, duboko se zagledavši u modra mora Leinih očiju, šeretski namigne publici u tami bioskopske sale, trenutak pre nego što je strasno poljubi, poljupcem od koga trnu zubi, koža se ježi po celom telu, i hvata je lagana nesvestica…. znala je da ga gleda zbog Njega, on voli taj film, tu poludebilnu fantaziju svakog muškarca, gde su Oni spasioci sveta i kosmosa sa nadljudskim sposobnostima, gde Oni lete po vaseljenskim prostranstvima nezamislivim brzinama, prikazujući svu svoju snagu i veštinu, i naravno, uz sve to imaju vremena i da maznu lepoticu, koja nije imala šanse da se odupre Njihovom šarmu…….

……..sve je to znala, sve je to već videla, ko zna koliko puta u udobnosti njihovog doma, sa glavom u Njegovom krilu dok on netremice posmatra ekran, a bogami nekoliko puta i u bioskopu, šćućurena uz Njega, udišući svež miris Njegovog tela, i miris svežih kokica, posmatrajući više izraz Njegovog lica i sjaj u Njegovim očima, obasjanim nekim neobjašnjivim dečačkim nevinim smehom, nego što je gledala film…..

……i dok je svetlosna sablja neumoljivo klizila kroz vazduh, brzinom prosto nezamislivom ljudskom umu, iako se Njoj činilo da vreme teče toliko sporo, gotovo da je stalo, Ona je nekako podsvesno želela da se sve to jednom završi, da se konačno prekine to mučno isčekivanje i da, laka kao pero, otplovi u beskraj Ništavila, znajući da će se Tamo, Jednom, ponovo sresti sa Njim, i da će ostati zajedno Zauvek, ma koliko to bilo……..

…… šta se dešava, šta je sve ovo, pitala se Ona u bunilu, ne shvatajući kako se našla na mestu princeze Lee, zar nije do malopre gledala nju na ekranu, kako pokušava da se oslobodi okova i izbegne smrtnu opasnost, zar je moguće da će Ona kroz nekoliko milisekundi da izgubi život, a On se još nije pojavio iz noćne smene, da je snenu poljupcem na trenutak probudi, a zatim još jednim poljupcem, beskrajno nežnim, tačno u vrh slatkog nosića, pošalje dalje u beskraje Sna…………

……….trgla se oznojena, bunovna, sa sklopljenom knjigom u krilu, dok je sa radija svirala neka tiha muzika, a prvi pramenovi Mesečevog sjaja ulazili u sobu, čiji su prozori, širom otvoreni, dopuštali da se kroz sobu širi neponovljivi miris lipe, osnažen time što je, izgleda, i kiša malčice padala, taman toliko da osveži vazduh i miris lipe pojača do stepena da se kora stare lipe ispod Njenog prozora pred njenim očima pretvarala u Njegovo nasmejano lice…….

……….javio je da će duže da ostane na poslu, da mora da obavi taj posao koji će im doneti taman dovoljno novca da, kada sve to završi, njih Dvoje otputuju na Mediteran, da odmore Svoja tela i umove od svakodnevice, da se kupaju i sunčaju, piju vino i jedu morske plodove, da se maze u plićacima skrivenih plažica, dok Njegovo veličanstvo Sunce zalazi iza ostrva, i samo pojačava onaj jedva vidljivi crvenkasti odsjaj u Njenoj plavoj kosi………

……. nije volela da toliko ostaje sama bez Njega, bio joj je neophodan, kao što je Zemlji neophodno Sunce, teško i sporo su prolazili sati kada ga nema, samo da je pogleda, da joj se nasmeši i u prolazu je blago štipne za preslatku guzu………..

……….smešno, ali zacrvenela se sama pred sobom, od navale nevaljalih misli, od pomisli šta bi mu sve radila da je sada pored Nje……….

………On je dotle sedeo u kancelariji, kuckajući po tastaturi, pretvarajući se da je duboko koncentrisan na posao, dok je zapravo mislio samo i isključivo na Nju, na Njene oči, oči čiji Pogled obara s nogu, i koji je to učinio i njemu, koji ga je omađijao i zarobio mu dušu za vjeki vjekov, iako nikada nije verovao u to…. mislio je na Njeno Lice, na Njene Usne, satkane od nečega što svakako nije sa ovoga Sveta, jer je prosto nemoguće da nešto Ovozemaljsko ljubi tako slatko, tako neopisivo strasno i požudno………….

….. kada je napokon stigao kući, Ona je spavala u fotelji, pokrivena ćebencetom preko krila, mila kao Anđeo nebeski, Lica obasjanog nekim spokojem, kao da je znala da je došao, iako je duboko disanje govorilo da plovi na oblaku Sna, i to izgleda nekog lepog sna, jer je osmeh obasjavao Njeno lice takvim sjajem da mu se učinilo da se Mesec i Zvezde smatraju nedostojnim da postoje pored Nje………

…….. skuvao je čaj, lipov naravno, ne remeteći tišinu njenog Sna, i seo nasuprot Nje, samo je posmatrajući, pokušavajući da je upije do srži, iako je bio svestan da je Njen, da ga je odavno kupila, i zahvaljivao je Silama Vaseljene što su je naneli Njemu na put……….

“Uhhhhh”……. oteo se uzdah iz Njenih grudi, dok je zatvarala knjigu, ne želeći ni samoj sebi da prizna da ju je knjiga dirnula, a kamoli da to prizna Njemu, jer mu se uvek smejala kada joj je donosio takve knjige, kumeći je i preklinjući da je pročita……… govorila mu je da je smešan, da je klinac, da nikada neće odrasti, da takve stvari ne čitaju više ni zaljubljene tinejdžerke…… ali je dobro znala da je baš sve to razlog što ga voli……….. i dok je On zvonio na vrata, a ona žurno sakrivala knjigu ispod jastuka, da slučajno ne vidi da ju je čitala, sa stola se širio miris lipovog čaja, od cveta koji je On ubrao za Nju sa lipe iz dvorišta…….. znala je dobro da će, kada otvori vrata, da ugleda Njegovo nasmejano lice, ali je ipak virnula kroz špijunku……… dobro je, sve je dobro, pomislila je Ona, dok je otvarala vrata i slušala kako On pevuši…….. O da mi je, da se još samo jednom zaljubim……….

Leave a Reply

Your email address will not be published.

%d bloggers like this: