Nostalgija

Nešto me “puca” nostalgija danas, a nemam pojma zašto…i nije to ona nostalgija za davno prošlim vremenima, vremenima kad sam bio mlad i kad je “sve bilo lepše, lakše, bolje, bezbrižnije”…što bi rekli, fjaka me nekakva u’vatila za nečim što nije bilo davno, za nečim skorašnjim, i ne pušta…

Nostalgija_1

 

Elem, sve je meni jasno – da život ide dalje, da se ne treba osvrtati za onim što je prošlo jer to ne može da se vrati, i da treba da gledamo napred jer samo tako možemo u “svetlu budućnost”…ma bre, sve je to OK, ali dozvolite mi da makar na momenat osetim žal za nečim što je bilo dobro a čega više nema…makar na tren, neću dugo, proći će me, obećavam…

Prelistavam neke fotke, posmatram neka draga lica iz moje “skorašnje” prošlosti…jbt, koliko toga, dobrog i manje dobrog (da ne kažem lošeg, čisto da ne kažete kako ja sve posmatram kroz ružičaste naočare) “stane” u tako kratko vreme kao što je 18 meseci…

Toga “manje dobrog” je, naravno, bilo u periodu o kome govorim, i tada mi se činilo da je to nešto najgore i najteže na svetu, nešto ću što garantovano da pamtim celog života, mislim, takva se “sranja” ne zaboravljaju…međutim, kad sa ovog mesta u vremenu pogledam na taj period teško da mogu da se setim nekog baš ozbiljnog “sranja”… kada i uspem da se setim nečega, to sada posmatram sasvim drugačije…nasmešim se i kažem sam sebi “al’ si bio blesav”…nađem bez problema neku stranu cele stvari koju sa lakoćom pretvorim u sprdnju i smeh…valjda to tako mora…čak i ako ne mora, dobro je što je tako, barem je meni dobro, za ostale ne znam…

 

Nostalgija_2

U redu je ljudi, znam ja da se nostalgije čovek ne rešava tako što uporno misli o tome što je nekad bilo…Iskreno, pišem ovo da se na neki način “oprostim” sa tom ispričanom pričom, i da lakše krenem dalje, jer drugačije ne može… jer drugačije ne znam, neću i ne mogu… neki likovi iz te priče su i dalje sa mnom, u sadašnjoj prči…ostali će i dalje da žive u meni, neki kraće, neki duže, jer nisu svi ostavili podjednaki trag u meni dok smo priču zajedno pričali, kao ni ja u njima…nek’ smo mi živi i zdravi, biće još priča da se pričaju, a da li će se naše priče ikada ponovo sresti, to ne mogu da znam…

Neko će valjda znati…

One Comment

  1. Treba sesti i pustiti da se stvari slegnu. Da sve što se burno razleteleo lagano padne i složi se, baš onako kako treba. Videti tu širu sliku, zapamtiti je i onda možemo dalje. S mirom u duši i verom u srcu 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published.

%d bloggers like this: