Nestajanje

“U mojim venama još je njenog otrova,
još je doza prejaka…..”
Slušam ovu pesmu već danima, ne znam zašto. Ušunjala se u moje misli, i ne želi da izađe. Slušam je i pevušim, ponekad čak i akordi koji je čine zaplešu žicama na mojoj gitari. Oduvek mi je bilo čudno i nedokučivo, kako neki ljudi umeju sa tako malo reči mnogo da kažu. Divim se njima, i zavidim im pomalo. Ja ne umem, nikada nisam umeo i nikada neću umeti tako. Umesto toga, gomilam reči u pokušaju da nađem Smisao, da nađem odgovore, da u njima pronađem Utehu i Mir.
Slušam pesmu i pitam sebe, da li je moguće da reči toliko univerzalne, reči namenjene skoro svakome, umeju ovu jedinku pod Nebom, moju malenkost, tako duboko da pogode. Valjda je to i bila namera autora reči, da svako od nas pronađe deo Sebe u Njoj…ako je tako, što se mene tiče, strela je pogodila cilj.
Znamo se Ona i ja od ranije, nije ovo prvi put. Ipak, ovoga puta tu je nešto čega do sada nije bilo. Ne, nije istina da lažem sebe, u tome sam se već toliko verzirao da je veoma teško da ne uspem da slažem sebe kada to zaista želim. Ovoga puta reči ostavljaju drugačiji otisak. Ovoga puta dejstvo Otrova slabi, doza se smanjuje, i reči prosto čile iz mene….i sa svakim novim slušanjem ne prestaje da me zapanjuje to koliko je to Moja pesma, i svaki put kada pesma prestane manje je Nje u meni…
Još toga dovoljno ima, i znam da se protivotrov za to ne nalazi lako….ono što mi daje Nadu jeste činjenica da se više ne gomila, da se ne slažu slojevi Otrova jedan na drugi, već da polako otiče…..jedva primetno, ali prisutno…. sasvim polako, kao Suza kada se skotrlja niz obraz, a trag koji ostavi je zauvek tu, bez obzira što suzu obrišemo pokretom ruke. Nestati u potpunosti nikada neće…nisam toliko lud da bih makar pokušao da sebe slažem za to…i to je u redu, na to sam spreman….
Nestajanje je ipak počelo….i boli, neću da lažem, boli Saznanje da je to nepovratan proces…negde duboko u meni ipak leži Nada, dobro prikrivena i nečujna, Nada da bi jedan stih neke druge pesme mogao sve da preokrene. Da sve vrati na početak….znam tu Pesmu, jedna je od prvih što sam naučio da sviram….i ne usuđujem se da durove koji je čine provučem po žicama gitare, valjda da ne ureknem, da ne zakopam onu Nadu preduboko….
Nestajanje je ipak počelo, čile reči iz mene, otkidaju se tonovi sa žica, i sa njima i Ona… kasnije nego što sam želeo, ranije nego što sam se nadao…. Mogao sam i gore da prođem….
“Stare rane opet peku,
moje bitke dalje teku,
Dušo ti nemaš ništa s tim….”

Leave a Reply

Your email address will not be published.

%d bloggers like this: