Leptir

Retko sam u životu razmišljao o leptirima ili leptirovima, kako se već u kome kraju kaže, da ne ulazimo u raspravu šta je gramatički ispravno i tačno.

Kao dete, voleo sam da gledam ta malena stvorenja – fascinirala su svojom krhkošću, bojama svojih krila, i pomalo šašavim, neritmičnim mahanjem istih, koje ih je teralo kroz vazduh…kada ih čovek posmatra, rekao bi da nema šanse da će uspeti da se odlepe sa cvetova na koje su sletali, ali uprkos svemu, polazilo im je to od ruke. Još se sećam trenutka kada sam prvi put u svoje malene dlanove zarobio jednog leptira, silno pazeći da ga ne smrskam, želeći samo da ga malo bolje vidim…sećam se i onog golicavog osećaja koji je nastao usled leptirovog pokušaja da izađe iz zamke mojih dlanova…sećam se i zapanjenja kada sam, nakon što sam leptira pustio, na dlanovima ugledao čudan odsjaj, koji se na suncu prelivao u predivnim bojama. Rekoše mi stariji dečaci, taj sjaj potiče od praha sa leptirovih krila, i bez njega on ne može da leti, a bez leta, leptir ne živi…beše mi žao, nisam hteo da ga ubijem, i sve sam se nadao da to neće da se desi, jer gledao sam svojim očima kako je odleteo kada sam rastvorio dlanove. Posle toga, nikada više nisam zarobio ni jednog leptira, nisam želeo da rizikujem da neki od njih izgubi život zbog moje radoznalosti.

Nismo se posle toga često sretali u životu, leptiri i ja…tu i tamo, tokom letnjih dana, sa za njih bezbedne distance, umeo sam da ih posmatram na nekoj livadi, i dalje im se diveći. Znalo je za letnjih noći da se desi da neki od njih, privučeni svetlošću, uđu u kuću, bezglavo leteći oko sijalice…nisu svi bili crni kao u pesmi Yu Grupe, ali su se isto ponašali, svetlost ih je mamila neodoljivo. Tada sam čekao trenutak da leptir sleti negde i da se smiri, ne bi li ga pažljivo zarobio u neku teglu, podmetnuo ispod list papira, i gledao da ga što pre pustim da pobegne u noć…jer pesma kaže, svetlost će doć…

Leptirići u stomaku…ko nije čuo za njih…davno beše kada sam ih prvi put osetio…meni se tada činilo da nisu samo u stomaku, već da su svuda u mom telu, mašu krilima i golicaju me, stvarajući neku neobjašnjivo prijatnu jezu…mladost, ludost…Pohodila me ta čudna vrsta leptira još nekoliko puta u životu…ali, preduga je to priča…možda nekom drugom prilikom…

Večeras pričam o jednom posebnom leptiru…jednom malom leptiru, koji uvek sa usana poleće…otkud on tu, nije važno…znam ja odgovor na to pitanje, ali neću da vam kažem…Taj mali leptir je poseban po još jednoj stvari: uvek na srce sleće…kako zna gde i na čije, to ni ja ne znam…znam samo da nikada promašio nije…čak i oni koji misle da srca nemaju, ili su se dobro potrudili da ga sakriju i zaključaju, ne mogu da izbegnu da ga taj leptir pronađe…potrebno je samo da poleti sa “pravih” usana, i nepogrešivo će da nađe odgovarajuće srce…i nikada se drugačije desilo nije…

Misterija ostaje i činjenica da tako mali, tako krhak, kao od paučine napravljen, ostaje živ i kada sleti na srce, kada se u srce zavuče da bi preneo poruku koju mu usne šapnuše…ostavlja prah svojih krila na zidovima srca, ali ga to ne ubija…naprotiv, u pravom srcu leptir osnaži, leti i živi i bez praha…i ne srlja ka lažnoj svetlosti lampe…u pravom srcu nalazi svu svetlost koja mu je potrebna…

O takvom jednom pričam…o jednom koji je sa pravih usana poleteo, i na pravo srce sleteo…šapnuo mu šta usne rekoše…šapnuo i nastavio da živi, srećan jer je znao da je misiju ispunio, da je svetlo našao…a priča o leptiru ide dalje…i nije za svačije uši, baš kao što ni usne sa kojih je poleteo nisu svačije, baš kao što ni srce na koje je, šapatom sleteo, nije svačije…znam čije su to usne, i čije je srce, ali neću da vam kažem…razbio bih čaroliju, a nje sve manje ima u ovom našem svetu, gre`ota bi bila da ja doprinesem njenom nestanku…

Leave a Reply

Your email address will not be published.

%d bloggers like this: