Krčma u planini

Dugo nisam pisao, skoro šest meseci…nekako se uvek pogodi da me nešto “pogodi” i natera da pišem…tako evo i sada…

Kažu da prva sećanja u našim glavama i umovima počinju da se formiraju kada smo stari oko četiri godine…kažu da su to ona sećanja kojih se zaista mi sećamo, koja smo stvarno mi smestili u naše sinapse neposredno po nekom događaju…

“Sećamo” se mi i stvari koje su se dogodile i kada smo imali manje od četiri godine, ali stručnjaci kažu da su to sećanja nastala tako što nam je neko, kada smo već bili stariji, ispričao nešto o nama ili o nekom događaju koji se desio dok smo još bili sasma mali…

Nisam se mnogo upuštao u ta razmišljanja, iako sam sklon da poverujem stručnjacima…ono što sa sigurnošću znam jeste da moje prvo sećanje na mog Starog potiče iz vremena kada sam imao negde oko 6 i po godina, znam po tome jer sam te jeseni krenuo u školu i po tome što je Stari te jeseni kupio naš prvi auto, Fiat 125p…

Ne znam kako ni zašto se baš tako desilo, ali znam da je Stari nekim poslom bio u Donjem Lapcu, i da je i mene poveo sa sobom, da mu pravim društvo…detalja našeg boravka u Lapcu stvarno ne mogu da se setim, ni uz najbolju volju, ali jedna slika u mojoj glavi, i jedna pesma uz nju, kao muzička podloga, biće u mojoj glavi zauvek…

Vraćamo se nas dvojica tako kući u Bihać, veče polako pada, sunce lagano zalazi za vrhove Plješevice…ja sedim na zadnjem sedištu našeg “pejca”, širim se po sedištu kao nekakav direktor…Stari polagano vozi vijugavim putem uz planinu, radio svira, on malo pevuši, malo zvižduće…

Bio je strastven, žestok pušač…svoju strast prema duvanu zadovoljavao je uvek i svuda, što znači i u kolima…da bi mu u kolima to bilo lakše, Stari je u ganc novom automobilu (bio je od onih “što-oko-vidi-to-ruke-naprave” tipova) iznad pepeljare ugradio jednu tamno-crvenu led diodu, koja se palila kako on otvori pepeljaru, da bi, jel`, lakše video gde se pepeljara nalazi, da ne trese pepeo pored pepeljare, nego u nju…

I tako…vozimo se nas dvojica lagano ka Bihaću, toplo je u kolima, radio svira, Stari vozi, pevuši i puši…slika mi je evo i sada pred očima…u jednom momentu na radiju počinje da peva Nedeljko Bilkić, onu čuvenu “Ima jedna krčma u planini”…mene onako malenog ponesu zvuci harmonike iz radija, počnem da vrckam na zadnjem sedištu, Stari me je valjda video u retrovizoru…nasmejao se onako, od srca, i samo je na tren zabacio desnu ruku prema nazad, da me pomiluje po glavi…

Sav rastopljen od miline, povučem se malo prema napred, uglavim se između prednjih sedišta da mu budem bliže…u tom trenutku ugledam jedan od poslednjih sunčevih zraka toga dana kako se probija kroz vrhove Plješevice…Stari sada već malo glasnije peva, pokušava da isprati Nedeljka koji peva (to znam sada, tada nisam imao pojma) o Marinim bujnim njedrima…ja pogledam prema dole, i vidim žar na vrhu cigarete kako se spušta prema onoj tamno-crvenoj diodi iznad pepeljare…Stari gasi cigaretu, peva i dalje…pita me da li mi se sviđa pesma…klimam glavom, a on me opet mazi po kosi smejući se…

To je prvo moje sećanje na mog Starog…i dan danas, kad god čujem “Krčmu u planini” meni pred oči izađe ta slika, nas dvojice pajtaša kako krstarimo našim “pejcem” vijugavim putem podno planine, na putu prema kući, dok sunce zalazi, žari se cigareta i svetluca tamno-crvena led dioda iznad pepeljare…

Starog odavno nema, otišao je pre četvrt veka…ostala su sećanja na Njega, ostale su slike, ostale su pesme koje je voleo, ostao sam ja i svest o tome da je bio mlađi kada nas je zauvek napustio nego što sam ja sada…

One Comment

  1. Divno!

Leave a Reply

Your email address will not be published.

%d bloggers like this: