Kad zaboraviš juli…

… bio je Takav kakav je uvek, nasmejan i Vedar za čitav svet, kada je jednog Jula, krajičkom oka na Štrandu, dok je zabavljao društvo, ugledao nju kako prolazi nasmejana sa nekim drugaricama… o Bože, kakav je to osmeh bio, osmeh kakav se viđa jednom u Životu, i koji, ako ga propustiš, ne dolazi više Nikada…

… bio je oduvek Duša od čoveka, bio je Esencija smeha, zabave, svakojakih nestašluka, još od trenutka kada je prvi put, kao đak prvak, ispričao vic koji je ceo razred, na ćelu sa učiteljicom, naterao da se zaceni od Smeha…

… svakojakih se Osmeha nagledao do Tada, i na svaki je znao da uzvrati na pravi način, samo je pred Njenim osmehom ostao nem.. setio se tada priče da u trenutku Smrti, ljudima mine ceo Život pred očima u sekundi, i znao je, znao je već tada da će kada dođe njegov Čas, zamrznuti taj Trenutak njenog Osmeha, da sa Njime pred očima ode u ništavilo…

… zarobila mu je Dušu u trenu, ali nije mario… I dok ga je društvo zezalo da bi bolje bilo da prestane da bulji u Nju i da se smeška kao idiot, već da nešto preduzme, on je samo mislio na to kako želi da Taj Osmeh gleda stalno, uvek iznova, Neprestano, svaki dan po ceo Dan…

_____________________________________________________________

… banalnim detaljima nije ovde mesto, tek, uspelo mu je da taj Osmeh postane Njegov, njemu namenjen i usmeren, njemu u trenutku kada ujutro otvori oči Posvećen, njemu dat kao Blagoslov…..

… proklet je Čovek, žudi za Nečim, kopa rukama i nogama da to dobije, uspe u nakani svojoj konačno, a onda… prestane da ceni Dar, postane mu običan, svakodnevan, izlizan, izlišan, nepotreban čak…

… nije prošlo mnogo, počeo je sa podsmehom i prezirom da gleda na njen Osmeh, u kome se oslikavala njena Ljubav za njega, za ono što joj On u životu znači… počeo je da joj brani da se Smeje, počeo je da poredi njene osmehe sa osmesima Drugih… počela je da se Smeje sve manje, sve ređe, dok na kraju nije prestala potpuno… a on, konjina, mislio je da je postigao šta je hteo….

… svitala je Zora, nekog narednog Jula, kada je Otišla…. ostavila je samo svoju fotografiju zalepljenu u kraju Ogledala, jednu od prvih koje je on snimio, na kojoj se Smeje… ali ne tek tako….Smejala se očima, smejala se Dušom, Ljubavlju za njega se smejala na toj fotografiji…..

… nije se mnogo potresao, budaletina, čak je sebe ubedio, veoma uspešno, da je Tako najbolje, da će da bude još Osmeha, lepših i primamljivijih od Njenog, i da kada je uspeo da Osmeh njen prisvoji za sebe, zašto ne bi uspeo i sa nečijim drugim, Lepšim, Sjajnijim, Opojnijim… skinuo je sliku sa Ogledala, iscepao je i zapalio… Ogledalo je ipak sačuvalo u sebi Esenciju Njenu, i čekalo pravi trenutak…

… umeo je on i ranije tako da Mrači, da dozvoli da ga njegovi unutrašnji Tama i Mrak progutaju… stajao je pred Ogledalom, nem, hladan, nigde… Gledao je sebe, i nije mu se dopadalo ono što je video. I ne, nije se tu radilo o tome da mu se ne sviđa fizički odraz sopstvenosti u ravnoj, hladnoj površini ogledala, koje ne laže…

… da li je počeo da umišlja, ili mu je Ogledalo, davno nasleđeno od pokojne bake, koja ga je dobila kao svadbeni dar, govorilo nešto drugo? U redu je batice, sve je OK, sjajno izgledaš, u ostalom, sati provedeni u teretani konačno su počeli da ti se isplaćuju, iako, iskreno, viđali smo te i u boljim izdanjima (kroz glavu su mu prošla davna zaklinjanja samom sebi da će da prestane da puši, ili barem da smanji i cigarete, a i ogromne količine kafe)… nešto sasvim drugo je tu posredi, i ti to dobro znaš, samo nemaš petlje da to priznaš sebi….kukavico!

… bujica je krenula iz Ogledala, pljuštale su uvrede, reči poniženja koje bi i najneosetljivijeg skota na kugli Zemaljskoj naterale u plač….. Ipak, stajao je i dalje nepomeren, nepromenjen, nigde…

… i sipalo je Ogledalo uvrede, kiše Biblijskog potopa su bile Ništa naspram toga… A onda, u milionitom delu milisekunde, u tom fragmentu u kome se sve vreme Sveta saželo u jednu tačku, iz koje je sve jednom davno i Postalo, on je postao svestan u šta gleda… i pukao je… odlepio je skroz, kako to kažu današnji klinci…

… shvatio je da gleda u Sebe! O da, i on je bio zapanjen tim saznanjem, najpre zapanjen a onda zaprepašten, urnisan, shrvan od neke neobjašnjive Tuge, koja se kao duh iz lampe odnekuda pojavila, i sasvim ga obuzela, cineči da mu se kosti pretvore u žele, da ga više ne drže uspravno… pao je na kolena, pokušavajući da sačuva makar mrvicu dostojanstva (mada mu je kroz glavu prošla misao da je to pre onaj glupavi muški ponos… ne, to nije mogao sebi da prizna, neka to bude dostojanstvo, to bolje i prijatnije po njega zvuči) i da ne zarida kao dete kada shvati da je nešto izgubilo Nepovratno…

… oooo ne, nećeš tako lako da se izvučeš…. možeš da klečiš koliko hoćeš, da se pretvaraš da me Nema, možeš i da me razbiješ u paramparčad, ali nećeš moći da izbegneš, ne možeš Sada da izbegneš saznanje o Sebi, o tome ko si, šta si, kakav si…

… odraz njegov je stajao u Ogledalu, Nem, hladan, negde i Nigde… nije smeo da podigne pogled i da se dobro zagleda u sebe… naravno da nije smeo, naravno da mu se ne dopada ono što je video, naravno da ne želi to ponovo da vidi…

… a šta je zapravo video? u krajičku Oka, tako malom da ne postoji merna jedinica za to, za nešto za šta je i atom velik poput Vaseljene kada se upoređuje sa Majčicom Zemljom, video je svoju Dušu… besmrtnu, kažu neki, kojima nikada nije previše verovao… premda, saznanje da je možda ipak Smrtna ga je uplasilo do te mere da je počeo da drhti, da treperi svakim atomom svoga Bića…

… ono što je spoznao u trenutku kada je Ogledalo otkrilo sve što je sakrivao u sebi, zakopavao je kao pas kost da bi je kasnije u slast glodao kada to njemu odgovara, jeste da je Osmeh njen bio njegova Duša… i zato je pao na kolena pred slikom svoje Duše, opustošene, obesmišljene, bez mirisa i ukusa, bez njenog Osmeha…

… iznenada, kao u bunilu, počeo je da pretura po fotografijama, trazeci makar jednu na kojoj je ona Nasmejana, na kojoj mu se Smeje i Osmehuje, na kojoj iz Fotografije izvire Ljubav njena za njega…

… takvih nije bilo, uzela je ono što je Njeno, odnela je Svoju srž sa sobom, ostavila je samo onu Jednu, koju je iscepao i spalio…

… “sve prave su ljubavi tužne” reče jednom pesnik… u očaju i bolu, u nemogućnosti da podnese Sebe, razbio je Ogledalo, ali sliku Duše svoje, sliku njenog Osmeha nije mogao da razbije…

… pokušao je da zaboravi Juli, da zaboravi sve mesece sa tim Imenom koje je ikada proživeo i preživeo, pokušao je da zaustavi Vreme i da iz kalendara istrgne taj Mesec…..

… i kada je već skoro Zaboravio, jednog Jula, kada je ujutro po običaju stao da se pogleda u Ogledalu, desilo se Sve… Pakao se otvorio pred njim, Pakao koji je sam stvorio za sebe, dozvolivši da mu Duša gori u njemu, jer u njoj više nije bilo Osmeha njenog….

_____________________________________________________________

… šteta, reče stariji bolničar mladom lekaru na Psihijatriji, zaista šteta… znate, pre nekoliko godina je on već boravio duže vreme kod nas… nekako smo se sprijateljili, možda zbog toga što sam ja u ratu izgubio sina njegovih godina, a on i oca i majku… sam mi je ispričao zašto je završio kod nas… ceo rat je pregurao na frontu, neogreban, i što je najvažnije, duhovno neoštećen uprkos svim užasima koje je video… I gubitak roditelja je nekako pregurao i ostao ceo, ostao funkcionalan…

… završio je fakultet, našao sjajnu Devojku, ne zna se da li pametniju ili lepšu (rekao mi je da Osmeh kao njen nikada u životu nije video, i da ga je prosto Omađijala njime), iz bogate i dobre familije, koji su ga prihvatili kao rođeno dete… uzeli su se, lepo zaposlili, ništa im nije nedostajalo, a Ljubavi i Smeha ponajmanje, i sve je išlo savrseno koliko je to već moguce, da bi se on odjednom pretvorio, kako je to sam rekao, u Čudovište… počeo je da je vređa, da je omalovažava, da izbija iz kuće danima po kafanama…

… prvo je trpela, mislila je, proći će ga, rešiće se tih svojih Demona nekako, čak mu je rekla i da je očekivala da će tako nešto da se desi pre ili kasnije, imajući u vidu šta je sve prošao… rekla mu je da razume njegove Tamu i Mrak, da zna kako lako umeju da ga obuzmu, i da je uvek bila uz njega kada se to dešavalo, pomažući mu da nađe put nazad do Svetla… zatim je počela da mu se suprotstavlja, počeli su žestoko da se svađaju, ali ni to nije pomoglo… posle silnih molbi i preklinjanja da ide da potraži pomoć (rekao mi je da je malo nedostajalo da je tada udari svom snagom, u trenutku dok je urlao na Nju da ona sebi dozvoljava previše slobode nazivajući ga Ludim, i da ona pojma nema šta je On prošao i preživeo), ona je jednostavno Odustala, digla je ruke od Njega, vratila se roditeljima… ubrzo su se razveli, rekao mi je da joj je na sudu svašta govorio, dok je Ona plakala, dok je jecajući iz sveg glasa pokušavala da shvati šta se to sa Njim dogodilo…

… svega mesec dana kasnije, kao da se Probudio… shvatio je šta je učinio, šta je Izgubio, sve je shvatio u sekundi… otrčao je do kuće Njenih roditelja, kucao, zvonio, zapomagao da ga puste da je Vidi, da mu je Žao, da se Kaje, da sada sve razume… njena majka je, kroz odškrinuta vrata, samo prozborila da je Ona otišla… otišla je u Australiju, kod rođaka, da proba da zaleči Dušu koju joj je umalo uništio, da proba da nastavi Život… i da neće da se Vrati…

… sve mu se srušilo… dva dana i dve noći je sedeo u kafani i pio, ali nije mogao da se napije… sedeo je, pio, pušio i ćutao… a kada je na radiju zasvirala Njihova pesma, stara balada Bijelog Dugmeta, okrenuo se da zamoli konobara da ugasi radio… tada je ugledao svoj odraz u Ogledalu i počeo je da Plače kao kišna godina, da plače i da se smeje sebi Samom, da jeca, da rida, da se guši u sopstvenom Jadu i Bolu…

… doneli su ga kod nas rasečenog čela (kažu da je glavom nekoliko puta lupio u Ogledalo), ali ono što je mene užasnulo doktore, jeste bio njegov pogled… prazan, izgubljen, isisan od Života… videlo mu se u Očima da mu je Duša rasečena i na paramparčad razbijena…

… dugo je ležao kod nas, nekoliko meseci, ali se nekako, ni sam ne znam kako, izvukao, ali zaista izvukao i oporavio… ostao sam u kontaktu sa njim sve vreme od tada, viđali smo se povremeno, i znao sam da se vratio Normalnom zivotu, da radi, izlazi, zabavlja se…. samo što od tada nije imao Nikoga… stalno sam mu govorio da će se i to desiti kada za to dođe Vreme… ni u ludilu nisam mogao da pomislim da će ponovo da završi kod nas… kakva šteta, čini mi se da mu ovoga puta nema spasa…

_____________________________________________________________

… prenuo se iz Magnovenja, zbunjen i sluđen, dok je oko njega odjekivao grohotan smeh drugova koji su se, cerkajući se, valjali po peščanoj plaži Štranda pokušavajući da imitiraju izraz Njegovog lica… shvatio je gde se nalazi, shvatio je da mu je u sekundi Život proleteo pred očima, Život bivši i Život budući… retkima se pruža šansa dva puta u životu, Neko mu je šapnuo na uvo… u tom trenutku mu je iz vode Dunava, u znak pozdrava, mahnuo bolničar koji ga je netom ugledao… sabrao se, odmahnuo pozdrav, a zatim skočio kao oparen…

… nećeš da dozvoliš sebi da ti Život budući bude istovetan Životu bivšem… nećeš to Sebi da dozvoliš, ponavljao je bezglasno dok je koračao ka Njoj, nećeš da dozvoliš da ti Tama i Mrak ugase Svetlo koje donosi njen Osmeh … koračao je prema njenom Osmehu siguran u sebe… u glavi mu je svirala Njihova davnašnja pesma… jedan Juli je jedva zaboravio, ali je na tom putu Zaborava, umalo zaboravio i sebe, umalo je zaboravio čudo Života, umalo je zaboravio Svetlo… i dok je širio Osmeh licem, koračajuci prema Njoj, zviždao je tiho tu staru Pesmu, znajući da ovaj Juli NIKADA neće da zaboravi, neće da dozvoli sebi da ga Zaboravi…

Leave a Reply

Your email address will not be published.

%d bloggers like this: