Jedna i Jedina

Ima jedna zemlja. Ova zemlja.

Ima jedan grad u ovoj zemlji. Grad kao i mnogi drugi, po mnogo čemu poseban a opet isti kao i drugi gradovi.

Ima jedna ulica u tom gradu, u ovoj zemlji. Ulica kao mnogo drugih ulica u tom gradu, sa imenom velikog čoveka, kao i mnoge ulice, koje su imena dobila po velikim i znamenitim ljudima.

Ima jedan kućni broj, u toj ulici, u tom gradu, u ovoj zemlji. Još je dosta kućnih brojeva u toj ulici, parnih i neparnih, jer drugačijih nema.

Ima jedan stan na tom kućnom broju, u toj ulici, u tom gradu, u toj zemlji. Ne znam kakav je taj stan, baš taj o kome govorim, na tom kućnom broju. Ne znam kakvi su drugi stanovi, iako znam da ih ima, na tom kućnom broju. Znam samo da je taj jedan, baš taj o kome govorim, sigurno drugačiji od drugih.

Ima Jedna Devojka, Jedna i Jedina. Ona živi baš u tom stanu o kome govorim, na tom kućnom broju, u jednoj ulici, u jednom gradu, u ovoj zemlji.

Nisu bitni ni ova zemlja, ni grad, ni ulica, ni kućni broj, ni stan. Nisu bitni sami po sebi. Ima još zemalja, gradova, ulica i kućnih brojeva, ima još stanova. Njihova važnost je samo u tome što su Njeni – to je Njena zemlja, Njen grad, Njena ulica. I moglo bi sve da se dešava u nekoj drugoj zemlji, nekom drugom gradu, nekoj drugoj ulici. Kada bi Ona bila tamo, to bi sve bilo Njeno, kao što je ovde Njeno zato što je Ona ovde, u ovoj zemlji, u tom gradu, u toj ulici.

I taj grad, po po mnogo čemu poseban a opet isti kao i drugi gradovi, poseban je samo zato jer je Njen, jer Ona živi u njemu.

I ta ulica, kao mnoge druge ulice u tom gradu, sa imenom velikog čoveka, nije posebna ni zbog imena, ni zbog mesta u gradu – posebna je jer Ona živi u njoj.
I kućni broj, paran ili neparan, nije poseban zbog toga što je paran ili neparan, poseban je samo zato što Ona živi tu.

Jesam u ovoj zemlji. Bio sam i u gradu gde Ona živi. Nisam nikada bio u Njenoj ulici, niti sam ikada prošao pored Njenog kućnog broja. Dolaziću sigurno u Njen grad. Sigurno ću proći Njenom ulicom, zastati ispred kućnog broja gde Ona živi i baciti pogled prema Njenom prozoru. Ja ne znam koji je Njen prozor, ali kada pogledam gore, u prozore, znaću koji je Njen. Znaću, jer mome će oku biti vidljiv Njen obris na prozoru, obris ostao od trena kada je nagnuta kroz prozor upijala zrake sunca. I znaću, jer mome će uhu bit čujan Njen smeh, zapreten u krošnju drveta jednom, dok se nagnuta kroz prozor smejala od srca. Znaću, jer moja će Duša prepoznati Njenu. Ne pitajte kako, znam da hoće.

Da li ću ikada videti Nju, u Njenom gradu, Njenoj ulici, na Njenom prozoru? Ne znam, zaista ne znam. Ostaje mi samo da se nadam da hoću, da ću u tom gradu, u toj ulici, sresti Nju – Jednu i Jedinu.

One Comment

  1. Protkano ćežnjom i nadom…jednostavno , a prekrasno…

Leave a Reply

Your email address will not be published.

%d bloggers like this: