It’s probably me

…You ask yourself, who’d watch for me?
A solitary voice to speak out and set me free.
I hate to say it, I hate to say it, but it’s probably me.Well……..zavoleo sam ovu pesmu na prvo slušanje, beše to davno. Voleo sam, i još volim, onaj šašavi akcioni filmić u kome je ova pesma odigrala jednu od uloga. U mom slučaju, slična stvar se dešava sa pesmama koje ja smatram dobrim – zavolim ih odmah, na prvo slušanje, nekada su dovoljni samo prvi taktovi da mi se pesma zavuče pod kožu, da zauzme mesto u mom srcu.Pokušavao sam, i sa ovom pesmom a i sa mnogim drugima, da nekako utvrdim šta je to što volim u njima. Muzika, reči, aranžman, način na koji je odsvirana i odpevana, uočljiva virtuoznost slolaže ili pritajena „sila“ bas gitare u pozadini, bez koje bi se cela pesma urušila – razlozi su mnogi, kao što je i mnogo pesama koje volim.Volim muziku koju prave Sting i Clapton, odvojeno i zajedno. Ono što radi prvi malo manje (ova pesma je izuzetak), ali i dalje dovoljno da ne postoji mp3 lista za svako od mojih raspoloženja na kojoj nema makar jedne njegove pesme, a što svira drugi malo više, bez nekog posebnog razloga, jednostavno, pašu mi njegov glas i zvuk njegove gitare (mnogo više mojoj „tamnoj“ strani nego onoj drugoj).

Ova pesma ipak, među mnogima koje volim, ima neko posebno mesto u mom Svetu. O ne, nije to jedna od onih koje slušam redovno, svakodnevno, toliko da je već postala deo moga „koda“. Ima i takvih, da vas ne lažem. Ova o kojoj pišem je oduvek bila drugačija. Ima nešto u njoj, kao da ima sopstvenu volju, ne možeš tek tako da je se rešiš. A probao sam i tako: izbrisao je sa harda, sa kartice u mobilnom, sa mp3 plejera. Ne vredi, okrenem tako slučajno neku radio stanicu koju nikada pre nisam slušao, kad, od svih mogućih pesama, eto ti nje! Pa ti si neviđeno glup, kažete vi, zašto uključuješ radio? Ma haj’te, molim vas, što mi ne rekoste pre? I to sam činio, nisam ni radio slušao, ali onda se nađe komšija koji nešto slavi, pa u trenucima kada se raja već razišla sa žurke, onako za svoju dušu, kao muzičku pozadinu, u momentima dok pali poslednju cigaretu pre odlaska u krevet, pusti baš nju. Rešio sam se ja i komšije, odselio je (na moju žalost, na njegovo mesto došao novi koji ovu pesmu ne bi pustio ni u slučaju da ga preklinjem da je pusti za mene i tako mi spasi život, pa čak ni pod pretnjom smrtne kazne – novi komšija preferira „silikone“ if you know what i mean), ali se „It`s probably me” nije odselila iz moje glave.

Ova se pesma pojavljuje sporadično u mom životu, naiđe tako ponekad, nema „red vožnje“ ali uvek stiže u pravo vreme, uvek pogodi trenutak u kome treba da se pojavi! Kao dragi gosti, kao prijatelji koje dugo nismo videli, kada dođu, ne želimo da ih tek tako pustimo da odu – tako je sa mnom i sa ovom pesmom. Dešavalo se, sa druge strane, da mi posle nekog vremena, pomalo i dojadi to što je stalno tu uz mene od kada je došla (kao neko ko dođe u njemu potpuno novu sredinu, pa kada u njoj nađe „nekog svog“ ko je već duže tu, i poznaje grad i ulice, ne želi da se odlepi od njega). Pomislim tako „idi sad malo svojim putem, ima valjda još neko kome značiš koliko i meni, i kome možeš da budeš saputnik, dosta smo se družili, shvatio sam zašto si došla, vreme je sada da me polako napustiš, do novog susreta“, ali ne vredi. Ona dođe kada ona hoće, ona ode kada je to njoj, a ne meni, ćeif!

Pokušavao sam da nekako utvrdim šta je to što volim u ovoj pesmi. Odgovor je bio očigledan, ali ga nisam video. Ne mogu da stavim ruku na srce i da se iskreno zakunem da li nisam hteo da ga vidim, ili nisam mogao da ga vidim. Drugi ljudi će iste činjenice drugačije da tumače, ali do toga mi je stalo kao do lanjskog snega – u ovoj pesmi volim to što mi govori da sam , pre svega, i posle svega, sam sebi najveći prijatelj. Sledstveno tome, i najveći neprijatelj, ali to je prosto tako, to su dva lica iste medalje, tu sam činjenicu davno prigrlio i naučio da živim sa njom. Volim što me podseća na to koliko prijatelji u životu znače, ma gde da sam ih stekao, ma koliko da su ta prijateljstva trajala, ili će još trajati.
Prijatelja imam, nisam sam sebi dovoljan. Retki su i malobrojni, ali time njihova vrednost samo raste u mojim očima. Nije lako niti jednostavno meni prijatelj biti, niti me kao prijatelja imati. Lista mojih mana prevazilazi po broju listu mojih vrlina, ali neka ravnoteža po važnosti, po „specifičnoj težini“ i jednih i drugih je uspostavljena. I guram tako već dugo, nadam se da ću barem još toliko, u zdravlju i veselju.

I kada sve prođe, kada nestane mojih prijatelja, ili kada dođe do trenutka da ostavim svoje prijatelje, u jednom trenutku ostaćemo sami, na samom kraju, ja i JA. Bogatiji za jedan život, bogatiji za iskustva stečena zivotom, znanja naučena od mnogih ljudi, ali najviše i najznačajnije bogatiji za život uz prijatelje. Jer, bez njih, ne bih nikada saznao koliko je važno da sam sebi budem prijatelj. I koliko je važno to što me je neko prihvatio kao prijatelja.

Kada se podvuče crta, kada se svedu računi, jedno je sigurno: sami se rodimo, sami i umiremo. Sve između toga se mnogo lakše podnosi „with little help of my friends“.

…But if there’s one guy, just one guy
Who’d lay down his life for you and die,
I hate to say it, I hate to say it, but it’s probably ME.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

%d bloggers like this: