Ipak poželim neko pismo

…gledam u papir, vrtim olovku u ruci, ne znam odakle bih da počnem…od svih mogućih Početaka, meni baš ni jedan ne pada na pamet…izbegavaju me kao da sam kužan, izmiču mi taman kada pomislim da sam uspeo da uhvatim jedan, kao da su se svi Počeci ovog sveta urotili protiv mene, kao da mi se rugaju…hmmm…kada bolje razmislim, neću skoro ni početi, dokle god od belog kvadrata na monitoru i tastature ispred mene budem zamišljao papir i olovku…..možda, samo možda, ako nazovem stvari pravim imenom, možda nešto i zapišem, možda uspem da zbrku, komešanje i opšti metež osećanja i misli u mojoj glavi pretočim u nešto smisleno, možda uspem da rečima dam smisao…smisao jasan i drugima koji će možda pročitati ovo što pišem, jer, lako je meni za mene, meni i moj sopstveni Besmisao ima smisla….

…odavno, odavno, predugo već ima tome kada sam poslednji put dobio pismo…pravo pismo, napisano olovkom na hartiji, pismo pisano rukom…pismo gde rukopis onoga ko mi je pisao može mnogo toga da otkrije ako je čovek voljan da traži nevidljivo ili makar na prvi pogled skriveno….pismo gde linije koje je vukla nečija ruka po papiru mogu da kažu da li je pisano polagano, razmišljajući više puta o svakoj reči pre nego što je konačno napisana…da kažu da li je pisano tek da se odgovori na dobijeno pismo, tek da se ispuni neka nepisana obaveza odgovaranja na pismo, sve do trena dok ta obaveza ne postane preteška i suviše naporna, pa odjednom pisma prestanu da stižu…da kažu da li je pisano u žurbi i u nastavcima, u retkim trenucima slobodnog vremena kada se imalo dovoljno vremena da se sedne i napiše neka reč…da kažu da li je pisano sa ljubavlju, ili možda sa mržnjom i netrpeljivošću…sa strahom ili sa nadom….sa suzama u očima ili sa osmehom u srcu…

…dugo, predugo već nisam dobio pravo pismo, u koverti…dugo, čini mi se vekovima nisao osetio onu strepnju, ono slatko isčekivanje koje sam nekada osećao u trenucima dok sam otvarao ta neka davna pisma, pokušavajući da pogodim šta mi pišu…….ehhhhhh…kako olako ispustimo neke stvari da nam izmaknu, zar ne?

…iskreno, još više vremena je proteklo od kada sam ja napisao pravo pismo…možda to ima veze sa onom starom „quid pro quo“…….rekao bih da je tako…….

….i dok pišem i ove redove, pokušavajući da nesklad svojih Misli i Osećanja pretvorim u sklad Smisla, da rečima dam obeležja Duše, da im udahnem Život, nadajući se, pomalo neskromno, ali iskreno i potajno, da će da me nadžive, da će neko u njima naći nešto vredno, dovoljno vredno da sačuva moje Reči negde u kutku svog HDD-a, pitam se zašto uopšte pišem?

…neću da raspravljam sam sa sobom o tome…..neću da tražim objašnjenja tamo gde ih verovatno nema, sve da ih svećom tražim…..neću da se borim sa sobom, neću da se opirem svojim unutrašnjim Porivima, Željama, Nadama, Iluzijama….prosto, pisaću…….pisaću dokle god budem mogao da pišem, dokle god budem osećao taj čudan ushit koji osećam svaki put kada nešto napišem….pisaću…….neću da prestanem….bez obzira na to da li će biti odgovora na moja pisma………

….ipak ponekad, samo ponekad, i ja poželim neko pismo…od koga bilo..a posebno od Tebe….i ja Dušu imam…ili možda grešim? Mislim ipak da ne grešim….retko sam u pravu, ali kada sam u pravu, onda sam baš u pravu…….Da, svakako sam ovoga puta u pravu…

Leave a Reply

Your email address will not be published.

%d bloggers like this: