Idu dani…

Šta ti je život – danas jesmo, sutra nismo…i svima nam, pre ili kasnije, stigne to “nismo”.

Od trenutka kada nas više nema na ovom svetu, kako to u filmu “Sabirni centar” lepo reče Gaga Nikolić (glumio je tamo jednog koga više nema, kao što ga sada zaista više među nama nema), počinje naš “drugi život”… prvi dan, drugi dan, prva nedjelja, šest nedjelja, šest meseci, prva godina i tako dalje…

I tako, dan po dan, nedjelju po nedjelju, mesec po mesec, godinu po godinu… prolazi vreme i nama ovde, i onima tamo, sa one strane…idu dani, nezaustavljivo nekud jure… oni “tamo”, ma koliko godina da su imali kada su otišli, broje kao i mi dane i godine, ili to činimo mi za njih… oni se jedino ne menjaju, ne stare, bez obzira na protekle dane, za razliku od nas koji još hodimo ovim svetom i kojima dani ostavljaju traga na licu…

Prva godina, peta godina…deset godina, pa onda u trenu, evo i dvadeset godina, i još dve preko toga…

Burazeru moj, od danas evo brojiš više dana tamo gore, nego što si imao kada da ih nabrojiš ovde dole, među nama… teško je prihvatiti činjenicu da te nema tako dugo, da si eto stigao da “prestariš” sam sebe, i da ćeš od danas pa zanavek, uvek imati više dana na svom “nebeskom računu” nego što si stigao da ih nakupiš na zemaljskom…

Ej bre, Ivica je na današnji dan, pre 22 godine, postao punoletan, došlo je toga dana njegovih velikih i nemerljivo važnih 18, a danas eto i on uđe u Klub 40…jedino još Marija teta Ružice nije u tom Klubu, svi mi ostali braća i sestre, sa obe strane, zagazili smo (neki dublje a neki tek malčicko) u “sredovečnost”… a ti, ti i dalje imaš 22…

Nekada pomislim da je tvoj zemaljski život bio kondenzovan, zgusnut, da je u tvojih 22 zapravo stalo mnogo više godina…kao da si neko vreme plovio svemirom brzinom svetlosti, a mi ostali dole, na Zemlji, pa kad si se vratio mi već dobrano ostarili a ti ostao mlad, gotovo isti kakav si i bio pre nego što si krenuo na put…tebi prošlo svega dve, a nama dvadeset godina… 22 da budem precizan…

I znaš šta Burazeru… nije ni važno koliko brojiš “gore”… što se mene tiče, ti imaš (i imaćeš zauvek) 22… voleo bih da je sve išlo po redu, da nije došlo do toga da si na onome svetu tek par godina mlađi od našeg Starog, svega par meseci (umesto mnogo godina) mlađi od baka Ruže, a stariji od mnogih – deda Taje, naših ujaka Drage i Fabe, tečeka Zdravka, strine Milke, čika Milutina, babe Milke… jedini od koga si bio stariji na ovom svetu, a to ostao i na onom, je Anđelko… obojica ste imali 22 kada ste nas napustili…

Šta nam nose dani, ne znam Burazeru moj… ne znam kada ćemo se opet sresti ti i ja, ali u jedno sam siguran… jednoga dana, kada se sretnemo gore, znam da nećeš da propustiš priliku da mi “natrljaš nos” time što si “stariji” od mene… proteklo vreme će da obrne uloge, i gore ću ja biti tvoj mlađi brat…moj mlađi Brate…

Leave a Reply

Your email address will not be published.