Devojka Iz Grada

Svaki put kada bi čuo Miroslava kako peva “Ja sam rođen u cveću livada…” njemu bi zaiskrile oči, svaki put, bez izuzetka, a licem bi mu se razvukao osmejak. Dok Miroslav peva, On bi tako najmešen najpre počeo da zvižduće tu melodiju, onda da tiho mumla, da bi na kraju zapevao uz njega, potiho, ispod glasa, kako se ono kaže…nije umeo da peva, glas ga nikada i nikako nije slušao, al’ nije on mario za to ni malo…voleo je da peva pa to ti je, nema veze što nije umeo…

Zavoleo sam tu pesmu uz njega…bolje rečeno, zavoleo sam je zbog njega, zbog toga što je on mnogo voleo tu pesmu. Voleo je On mnoge pesme, ali mu je “Devojka iz grada” svakako bila jedana od favorita, ako ne i najomiljenija. Bio je veseljak čovek, na svakom veselju/svadbi/drugarskoj večeri je uvek bio jedan od najveselijih, najraspevanijih i svakako najgrlatijih…sve navedeno je, u kombinaciji sa njegovim skromnim pevačkim umećem, obavezno dovodilo do toga da Ona u određenom trenutku pokuša da ga malo utiša (naglasak je na “pokušaju” jer se On, onako raspevan i bez kravate, što je značilo da je alkohol odradio svoje, nikako nije dao smesti a još manje utišati)…malo zbog sramote što se toliko drekenja a ne ume pa ga svi gledaju, a malo zbog toga što je Ona, kao dokazani sluhista i neko ko lepo peva, prosto imala malo niži “prag tolerancije” spram njegovog “pevanja”. Znala je Ona dobro da je njen napor uzaludan, da njega Bog Otac nije mogao da smiri, a još manje da utiša kada ga ponese zanos veselja, ali eto, valjda se nadala da će jednom da uspe u svojoj nakani, iako je dobro znala da su šanse za tako nešto skoro nepostojeće…

Pitao sam se mnogo puta šta to ima u toj “Devojci iz grada” što je njega toliko doticalo, onako po sred srca i u dubinu duše…dal’ je nekad, u mladosti, zavoleo neku Devojku Iz Grada, belih grudi i prstiju poput dirki, pa mu, kao i junaku pesme, ljubav nije bila uzvraćena…možda ga je pesma vraćala u detinjstvo, u njegove plave šume i livade, među cvetna polja, u njegovo rodno selo…možda ga je podsećala na brda i dolove koja je davno napustio…ne znam šta je razlog tome što je toliko voleo tu pesmu, i nikada neću saznati… jedino znam da je istinski voleo tu pesmu, kao ni jednu drugu…

Pre par večeri, vraćao sam se kući sa posla, i dok sam čekao da se dugi red automobila konačno pokrene, menjao sam stanice na radiju…kad, eto je odjednom “Devojka iz grada”… ruka sama krenu ka radiju da pojačam pesmu, usne se same pokrenuše, osmeh mi se razli po licu, a pred mojim očima se pojavi On, nasmejan i raspevan, baš kao i ja… iver ne pada daleko od klade, kažu ljudi… ta bi klada, čiji sam ja iver, toga dana napunila 68 godina, da nije pre 22 godine otišla bez povratka… bolju pesmu od “Devojke iz grada” kao sećanje na Njega za njegov Dan, toga dana, te večeri, niko ne bi uspeo da smisli… Srećan ti rođendan Stari Moj…

One Comment

  1. … sigurno je mnogo ponosan, tamo negde ispod jednog duda…

Leave a Reply

Your email address will not be published.

%d bloggers like this: