A sad adio

Dosta je bilo…..stvarno, dosta je, zaista dosta. Ne dosta, nego previše. Suviše i isuviše. Nepodnošljivo mnogo, više nego dovoljno. Kap je napokon prelila čašu. Počelo je da preliva, da utiče na sve drugo. Do nedavno, nekada ranije, pre ovog vremena, izgledalo mi je prosto nemoguće, nezamislivo i neostvarljivo, da tako nešto može da se desi…..meni….da može da bude dosta…..ne dosta, nego previše. Jer nekada, ne tako davno, nekada sam mislio, osećao, živeo kao da nikada neće moći da bude dosta, pa da živim još barem 5 života. I onda, odjednom, bukvalno preko noći, desilo se: nezamislivo je postalo stvarno, nemoguće se pretvorilo u realnost pred mojim očima….došao sam do granice, i prešao je…a mislio sam da nikada neću doživeti to….dosta je….sad je stvarno dosta.

Otrgle su se stvari kontroli. Počelo je sve to da me ometa u svakodnevnom životu. Počelo je sasvim benigno. U sasvim normalnim situacijama, kao što je kafa sa prijateljem, uhvatim sebe kako prosto odplovim, odlutam. Nije to ono što svima zna da nam se desi, da se na tren nešto zamislimo, i da ne mislimo o onome što nam čovek govori, iako ga slušamo, njegove reči dopiru do nas. Ovo je bilo nešto sasvim drugo. Pitao sam se posle, šta li je čovek pomislio da mi se dešava, šta su mu govorili moje oči i lice, mora da sam izgledao kao potpuni moron kada je došlo do toga da me je uhvatio za rame, protresao i pitao jesam li dobro. Pripisao sam taj prvi slučaj umoru, sparini, položaju zvezda, geo-magnetnim oscilacijama, preslatkom klincu koji je, par trenutaka ranije, držeći majku za ruku prošao pored nas… i ko zna čemu sve ne. Situacije su, kako su dani odmicali, bivale sve češće. Kada sam konačno shvatio da to više nisu samo povremeni „ispadi“ već da je počelo da se dešava po ustaljenom redu, po nekoj šemi, govorio sam sebi „ma daj, šta fantaziraš, to su samo sitnice, i ranije ti se to dešavalo, samo ti verovatno nije bilo tako bitno, pa nisi primećivao“.

Faza samoobmanjivanja, srećom, nije trajala dugo (aha, kad bi se lagali!). Priznao sam sebi da imam „problem“ (lažu kada kažu da je priznati sebi da imaš problem već pola rešenja, masno lažu!) i bacio se na razmišljanje kako da ga rešim. Sve sam opcije uzeo u obzir, sve ih pomno razmotrio i krenuo da ih primenjujem. Promenio sam navike, da ne nabrajam , sve što sam mogao da promenim na tom polju, promenio sam. Pomalo sam promenio i sopstveni „image“, računao sam, malo drugačije izgledaš, primećuju to i drugi, možda ćeš se vremenom zbog toga malo drugačije i osećati. Počeo sam da….ma šta da sam započeo, nije vredelo…..efekat je bio veoma kratkotrajan, i sa svakom sledećom promenom, sve je kraće trajalo…..promenio sam skoro sve, trudio sam se koliko sam mogao da sve to istinski prigrlim i prihvatim, da shvatim to kao evoluiranje sopstvenosti ka „drugačijem, boljem meni“….a sve je ostalo isto….ni za jotu se ništa nije promenilo……..dešavalo se i dalje…….sve češće i sve duže…….

Pitao sam se, zašto? Zašto mi se to dešava? Zašto ne mogu da se ratosiljam toga, da nastavim da živim normalno, ma šta god to tačno značilo? Zašto pokušavam da se promenim, kada je jasno kao dan da i dalje ostajem isti? O da, skoro da zaboravim: bio sam i kod „stručnjaka“, nadajući se da možda on može da mi pomogne. Sve što sam dobio od njega jeste: prilično brzo dijagnostifikovanje „blage do umerene depresije“, par dobronamernih saveta, nešto umerene kritike i recept za šarene pilule za lilule, kad „zagusti“ kako se stručno izrazio……..od „smeškića“ nikakve vajde, sve je bilo isto kao i pre, samo ovoga puta u bojama! Ali kakvim bojama, kakvim kombinacijama boja, tako nešto do tada nisam mogao ni da zamislim da postoji! Javio sam stručnjaku za tu pojavu, odmah mi je ukinuo pilulice. Ali, boje nije mogao da ukine, ostale su i bez pilulica, i u prvo vreme mi je to bilo veoma zabavno, nešto se ipak promenilo, tako sam razmišljao……..sada su i boje deo toga da mi je dosta, da mi je stvarno dosta, nekako sam lakše podnosio „grobarsko“ stanje, stanje pre boja.

Odluku da mi je dosta donosio sam već nekoliko puta ranije. Nije naročito pomoglo. Nije, iako sam se nadao da hoće. Nije, iz prostog razloga, jer nije sazrelo, sve su te „enough“ odluke donošene na brzinu, na prečac, kao trenutno rešenje za trenutan problem….i to su, samo to, i radile: kratkotrajno gasile vatru, do sledeće doze „goriva“ koja je mogla da se pojavi odsvakud!!!

U čemu je onda razlika između svih tih „dosta“ od ranije i ovog sadašnjeg? Ovo sadašnje „dosta“ nije doneto tek tako, nije ispaljeno na brzinu da bi, poput vatrogasca, rešilo akutan problem. Shvatio sam da je moj problem hroničan, verovatno i doživotan (sigurno doživotan, ali verovatnoća da možda ipak nije može mnogo da olakša), ali da moja „bolest“ nije smrtonosna. Od nje se ne umire (iako verujem da se mnogi neće složiti sa mnom. Baciće mi u lice onu čuvenu „umro od …….“, ili kao alternativu „umro zbog …….“ ), i uz pravilan odnos prema njoj, uz uvažavanje toga koliko je ozbiljna i kakve posledice može da proizvede, kao i uz nešto sreće, vremenom će da nestane. Ne bukvalno, to jednostavno nije moguće. Uvek će da bude tu, to je prosto tako. Nevolja je što ta „bolest“ ostavlja ožiljke, i sve je u redu dok ih ne vidite, ili dok ne mislite o njima. Kada ih ne vidite, ni ne razmišljate o uzroku ožiljaka. Ipak, stvar se menja onoga sekunda kada pogledate ožiljak, kada se samo setite da ga imate, makar to bilo sasvim slučajno, istoga trenutka se vraća i ono što je ožiljak napravilo.

Dobro, sada je stvarno bilo dosta. Ožiljci su nešto sa čime mogu da živim. Na psu rana, na psu i zarasla, kaže narod. Mogu da živim sa tom „bolešću“. Jer, ako nije ona, biće neka druga, zakon verovatnoće tako kaže. Vreme će da prolazi, drugo ni ne ume, „bolest“ će da slabi, pre ili kasnije zameniće je neka druga (koja će takođe najpre da bude akutna, pa onda hronična), i tako do kraja….. Dok se to ne desi, bolujem i bolovaću, baš od te posebne „bolesti“, ni jedne druge, barem još neko vreme.

Ali, dosta je bilo svog onog cirkusa, svih onih košmara koji su me, zbog Nje, do sada pohodili. Stvarno je dosta bilo. Vreme je da se to završi jednom za svagda. Vreme je da me ostavi na miru, da prestane da mi se priviđa svuda, u tuđem licu, u tuđem osmehu, u tuđim očima….

Dosta je bilo……..vreme je da se konačno i zauvek raziđemo Lepojko…..

Adio Bella…….Adio…….i više nikad……….i više nigde……..

Leave a Reply

Your email address will not be published.

%d bloggers like this: